MOĆ U SMRTI

Doručak

Njegovi dodiri su bili poput najdelotvornijeg leka za smirenje kada je uživajući zatvorila oči, blago se osmehnula svesna da postoji šansa da provode mnoge noći poput ove kada je on napokon tu. 

"Dakle", osmehnuo se nežno spuštajući svoje usne na intimnost kože mog vrata, "Sada si tajni špijun?" 

"James", podigla je obrve trudeći se da obriše zabavljenost sa svog lica i ako joj je osmeh poigravao na usnama, "Rekla sam ti da je ovo ozbiljna stvar i da me ni malo ne zadovoljava što narušavam nečiju privatnost." 

"A onda sam ti ja rekao da imaš priliku da napokon dođeš do tog Pulicera", njegov glas je promenio ton i tmina njegovih očiju postala je ozbiljnija kada joj je lice zaklonio svojim, "Znaš šta bi to značilo za našu vezu?" 

Znala je, očekivala je taj jedan mali korak u njihovim odnosima koje je on nazivao vezom jako dugo, vreme je rušilo kulu njene nade ali je ona uprkos svemu ostajala na prvoj liniji odbrane i ponovno gradila srušeno. James je u početku bio zaljubljeni čovek koji se borio za njenu ljubav, Veronica je u početku bila hladna poput mermera najlepših karijatida stare Grčke. No on je uspeo da poremeti kamen temeljac koji je ona održavala tolike godine i sada je padala. Strmoglavo je letela u provaliju koju je on nazivao ljubavlju kojoj je potrebno samo malo vremena, verujući u njegove reči, nije primetila da je zidovi okružuju sve većom tamom dok je on produbljivao tu bolnu prazninu čineći dno nedostižnim. 

Setivši se njegovih reči i te bedne nagrade koja je bila ključ njihove stvarnosti, odsutno je klimnula glavom. 

"Znam", iako joj je glas napuštala poslednja nota veselosti, u očima je ipak ostao sjaj. 

* * *

"Veronica je stigla?", zainteresovan za vladanje svoje nove saradnice o čijem se životu nije baš mnogo moglo saznati, Petar je zabavljeno podigao obrve kada je na svoje pitanje čuo odričan odgovor, "Čim dođe pošaljite je u moju kancelariju, nema vremena da ostavlja stvari."

"Naravno gospodine." 

Nije sačekao da se željne oči devojke sa recepcije u potpunosti spuste niz njegovo telo kada je zalupio vrata svoje kancelarije. Zadovoljno spustivši torbu na sto, prešao je rukom preko lica letimično bacivši pogled na papire koji su ležali spremljeni na njegovom stolu. Zainteresovano je izvio usne kada je uzeo jednu fasciklu u ruke, ako Veronica sada nije tu, znači da je papire na sto stavila kasno sinoć. Zanemarivši njen prekovremeni rad, radoznalost mu je zapalilo drugo pitanje: zašto se potrudila da mu tako kasno stavi papire na sto a sada kasni? 

Dopustivši da mu mogućnosti zabavljaju moždane vijuge, osetio je ljutu prazninu koju je Nina ostavila za sobom dok mu je u mislima bila Veronicina kosa. Nije smela da ode, morao je da se bori za njen život, morao je više da se trudi, da nađe rešenje. 

Udubljen u misli, ispustio je fasciklu kada su se vrata njegove kancelarije uz tresak zatvorila. 

"Ja..", uplašene oči fiksirale su se na njemu kao da su čekale kaznu, "Htela sam da ih zatvorim polako jer sam pokucala i vi niste čuli ali...", Veronicin ubrzan govor pratio je kupljenje stvari koje su pale na pod, "..Kvaka mi je ispala iz ruke i.. Znate dalje." 

Gledajući u crne uvojke koji su leteli po njegovoj kancelariji, nije bio svestan kada mu je osmeh ugrejao lice. 

"Pukla su", jednostavno dopustivši sebi izrekao je par reči. 

"Molim?", zbunjenost se sada mešala sa vazduhom. 

"Vrata, gospođice Woods", sada ju je odmerio kačeći njen kaput na svoj ofinger, "Staklo pod pritiskom puca, a ova vrata su, kao što vidite, staklena", namerno dopustivši dramsku pauzu, zabavljao se strahom koji je sada prelivao njeno lice, "A vi svakako imate puno pritiska u tako malim šakama", vraćajući se za svoj sto, ležerno se opustio u fotelji svestan da vlada situacijom, "Interesantno, mislite?" 

"Gospodine Mayakovsky", svesna da je uprskala i pre početka, svoj pogled je prikovala za debelu pukotinu na vratima ne primećujući da je njegov pogled na njoj, "Nadoknadiću štetu, stvarno hoću." 

"Sedite pobogu", odmahnuo je glavom smeštajući je preko puta sebe, "Nije vaša krivica, kvaka vam je.. Kako ste rekli?" 

"Ispala", klimnula je glavom izgledajući poput deteta koje krije svoje nestašluke. 

"Ispala", ponovio je njene reči dok mu je njen glas odzvanjao u glavi, "Imam druga pitanja u glavi", sada se nežno osmehnuo iznerviran njenom zabrinutošću zbog prokletih vrata, zamenjive stvari. 

"Naravno", spustivši torbu na fotelju pored, nesvesna svog prodornog pogleda, zaustavila se na njegovim očima. 

Čekajući njegovo pitanje nervozno je pustila prste da se igraju po tkanini njene haljine dok je tišina ubijala smirenost. Šta ako je saznao zašto je ona ovde? Uzdahnula je lagano puštajući da hladan vazduh cirkuliše njenim telom. Ona je uspešna i izvući će se iz svakog problema. Razmišljajući o neminovnom otkazu, pred očima su joj letele slike Jamesovih ruku koje odnose Pulicer i budućnost dalje od pojma koji je predstavljala njihova veza. Moraće da se bori. 

"Zašto ste kasnili?", nije shvatio uzdah olakšanja koji je ispunio sobu kada su se bore na njegovom čelu sastavile u liniju iznerviranosti. 

"O naravno", veselo ustavši, došla je do papirne kese koja je pala sa ostalim stvarima, "Mislim da ništa nije propalo", znalački odmerivši unutrašnjost kese, klimnula je glavom sama sa sobom konstatujući da je sve u redu. 

"Ne razumem", gledavši lice koje je sada bilo vedro, trema se uvukla pod Petrovo odelo. 

"Vaša prošla sekretarica mi je dala upustva", glas joj se mešao sa šuškanjem papira dok je pokušavala da izvuče kutiju iz papirne kese, "I rekla mi je da nikada ne doručkujete", sada je na kratko ostavila svoj posao posvećujući pažnju njegovom iznenađenom licu. 

"Ne doručkujem", odmahnuvši glavom nije uspeo da pomeri oči sa njenih, "Nemam vremena." 

"Nisam bila sigurna koja vam je omiljena hrana", namrštila se kada je od kancelarijskog stola odsutno počela da pravi restoran, "Pa sam uzela od svega po malo." 

Nem na njene brze pokrete prvi put se iskreno osmehnuo kada je počela da ređa hranu po stolu ostavljajući mesta za dva tanjira i pribor, želeo je da postavi toliko pitanja ali ga je ona preduhitrila. 

"Ne volim da jedem sama", klimnula je glavom kada je dovukla stolicu za njegov sto, "Tužno mi je." 

"Ja nikada nisam jeo sam", nesvestan da ga je uvukla u razgovor, Petar je nastavio da priča, "Imam veliku porodicu, a sada su tu pored braće i njihove porodice", osmeh je nestao kada je težina bola zastala u grlu, "Bila je tu i Nina." 

Nije bio svestan da ga devojka pored čuje, bio je svestan isključivo bola koji ga je noću gušio i danju vezao za suvoparne papire. Želeo je da prestane i želeo je da se muči zauvek. Koliko je vredan život bez nje? 

"Žao mi je", nežan dodir ga je vratio iz lutanja kroz prošlost i tuga je jedva dozvolila licu da se nasmeje, "Ako hoćete, mogu da odem u svoju kancelariju."

"Zašto bi to uradila?", nežno se osmehnuvši, spustio je pogled na svoju ruku koja je bila u njenoj, "Ni ja ne volim da doručkujem sam."