MOĆ U SMRTI

Oluja bola

"Sedi, Veronica", glas mu je bio leden dok je stajao ispred nje gledajući kako joj se jeza spušta niz kičmu pre nego što se i ona sama spustila u fotelju sa druge strane velikog stola.

Sedela je obavijena tišinom koja joj je dopuštala da čuje sopstvene otkucaje srca u nadi da je on predaleko da oseti šum krvi koji joj je ubrzavao srce. Par koraka je prekinulo agoniju u kojoj više nije bila sigurna ni da postoji, da sedi tu i oseća njegovo prisustvo svakim delom svog tela. Pokušala je da pobegne dotrčavši u ruke sudbine koja ju je ponovo vratila njemu.

Odupirući se želji da toplotom njenog tela ugreje svoje hladne ruke, Petar se još više trudio da ne viče na krhko biće koje je sedelo ispred njega, a sam Bog zna da je želeo da uradi oba. Zakoračivši par koraka bliže njoj, verovao je da je drhtaj njenog tela bio na njegovoj koži i zato je bežao dalje spustivši se u veliku kožnu fotelju gledajući u oči te žene koje su mu grejale više od tela.  

"Dakle", uzdahnuvši duboko, smogla je svu snagu svog tela da mu se osmehne, "Sedećemo ovde dok ne dođe vaspitačica da kaže da možemo da izađemo?" 

Nije bila sigurna zašto se opredelila za put sarkazama ako joj je cilj bio da dođe do Petrove strane koja je bila mirno more, odlučila se za oluju bola bezglavo jureći ka njegovom srcu.

"Možemo to da uradimo", slegnuvši ramenima, opustio se u svojoj fotelji vladajući kancelarijom koja nije bila njegova, "Ili možeš da mi objasniš zašto si pobegla bez reči i zašto sam te našao ovde."

"Razočaran si što si me našao ovde?", izgubivši reči poštovanja, želela je da oseti njegovo poštovanje prema njoj u rečima, u delima, "Ili si razočaran člankom koji je bio odgovor na tvoje uvrede?" 

Odmahnuvši glavom, prikovao je svoj pogled za njen, "Mogla si mi reći Veronica, ne bi bilo ovih problema."

"Oh, zdravo gospodine Mayakovsky", sarkastično se osmehnuvši, produžila je svoj govor, "Znate, ja sam novinarka za propalom karijerom koju kinje da napiše naslovnicu o Vašoj porodici da bi mi vratili ovlašćenja koja sam nekad imala", duboko udahnuvši, trudila se da ne konzumira bes koji joj je trovao telo, "Da li biste mi rekli vaše najmračnije tajne i najsočnije tračeve?" 

Trepnuvši par puta, prekinula je svoj kratki govor dok je vatra njenih očiju topila Petrov led, "Ili misliš da je to pogrešna forma pitanja Petre?" 

Svet mu se srušio na glavu kada ga je ona preokrenula naopačke, nemo je spustio pogled na papir ispred sebe, upijajući slova njenog imena dok su niti njegovog razmišljanja tkale osećanja koja je želeo da joj baci u lice. No ipak, po ko zna koji put se suzdržao stiskom pesnice obuzdavši uzde svojih misli. 

"Veronica", uzdahnuvši duboko, zaobišao je sto spustivši se na kolena pred njenim nogama, "Samo sam želeo istinu, uvek hoću istinu", želela je da ga prekine ali je bila ućutkana samo jednim pokretom ruke, "Veronica, koliko god je početak bio lažan, ti si meni dala mnogo više od istine." 

Bila je spremna na pobunu i zato su je njegove reči polile kofom zbunjenosti, "Ja.. Šta?" 

Uzevši njenu nežnu ruku u svoju, nežnost mu se oblila telom stvarajući zatišje bure njegovih misli, "Mnogo ljudi je pročitalo tvoj članak", osmehnuvši se, privukao je njenu fotelju bliže sebi, "Ljudi ti veruju Veronica, svestan sam da te je taj članak skupo koštao", spustivši usne na njenu svilenu kožu, lice mu je ugrejao osmeh, "I zato sam spreman da uradim šta god želiš." 

Očekivala je bes koji će je primorati da se bori za svoj život i svoje misli, da ponavlja svoje postupke i da opet ode. Znala je da će se morati suočiti sa tim hladnim očima koje su je sada tako toplo gledale. Morala je da odgovori ali nije mogla da sastavi rečenicu koja bi bila zvučala dovoljno dobro sa suzama koje nisu želele da odu iz grla. 

"Petre..", uzdahnuvši, okrenula je glavu od njega bežeći od svog odraza u tim plavim očima, "Ne želim da govoriš ovako zato što osećaš potrebu da mi se odužiš. Ono što je pisalo u tom članku, bilo je samo ono što sam iskreno mislila, činjenice u koje sam mogla da se uverim." 

"I zato sam ti beskonačno zahvalan", nežan dodir je probudio njeno telo kada joj je okrenuo bradu ka sebi, "Veronica, znam da nisam bio čovek za primer, nema opravanja", čvršće joj je stezao ruku u svojoj bez želje da je ikada pusti, "Ali mislim da još uvek mogu da ispravim stvari, bar se nadam." 

Dopuštajući da njegove ruke greju njeno telo, toplota je oblila svaki kutak njene duše kada je shvatila da je sigurna, "Imaš neku ideju o ispravljanju tih stvari?"  

"Stvarno nikada ponovo neću naći sekretaricu koja mi čita misli?", dopustio je da smeh preplavi prostoriju kada je seo u fotelju do njene, "Pošto ste se odlučili da mi ukradete profesiju i studirate pravo gospođice Woods", namignuvši joj, ni na sekund nije dopustio da se fizički dodir prekine, "Predlažem da budete moj pripravnik." 

"Je l ti to meni nudiš posao umesto mita?", zasmejavši se, privlačila ga je bliže sebi. 

"Tako brzo shvataš", izkezivši se, sklonio joj je kosu sa vrata, "Stvarno bi mogla da se vratiš na staro mesto." 

"Nećeš me večno držati na svojoj slušalici Mayakovsky", osmehnuvši se, znala je da je sada prvi korak na njoj, "Moraš nekada i izgubiti u sudnici", odmerivši ga, gricnula je usnu, "I to od mene." 

"O ne moram da brinem o tome", spustivši poljubac na belu kožu njenog ramena, blago je uzdahnuo, "Imam dugoročne planove." 

"Moji planovi sadrže i moje prezime na fasciklama", klimnuvši glavom, želela je više od nežnog poljubca i zato je uzdahnula kada je svoje usne prislonila na njegove. 

"O veruj mi, imaćeš svoje prezime na fasciklama." 

Prepušteni jedno drugom i sudbini, osmehnuli su se kada su ih talasi ljubavi poneli mnogo dalje van sumorne kancelarije Harvarda noseći ih ka budućnosti koja je u njihovim očima bila toliko različita, no, toliko slična.