MOĆ U SMRTI

Dnevni red

"Stižem", spustivši slušalicu, tiho se nasmejala staklenim vratima svesna koliko devojaka krivi vratove da bi prevrnulo oči na njen osmeh. Gledala je te upitne poglede i oči koje su letele preko dužnosti koja je bila ispod njenog imena na vratima, proprativši grimase i reakcije, uvek se osmehivala još blistavije kada joj pogled pređe preko tog imena koje je zaslužila. Sada je ipak morala da žuri i nije imala vremena da se sladi ljubomornim žaokama koje su letele ka njenom licu. 

Požurivši, nežno je zatvorila vrata u brzini spustivši pogled na ista. 

Veronica Woods, saradnik

Saradnik, ne sekretarica. Dopustila je telu da se ispuni ponosom dok je hodala ka Petrovoj kancelariji u glavi prelistavajući svaki događaj koji danas treba da poseti, prelista ili jednostavno odloži u drugu fasciklu. Prolazeći pored pulta, duboko je uzdahnula na broj belih fascikli u kojima su bili pro bono slučajevi koje je morala da reši pre nego što dođu do Petra, zato se samo osmehnula Emily kada ih je sklonila iz njenog vidokruka uzimajući ih u sebi već ulazeći u Petrovu kancelariju sa punim rukama. 

"Dakle?", osmehnuo se kada je spustila fascikle na pomoćni stočić, znao je šta se nalazi u svakoj ali je takođe znao da Veronica sada želi odgovornost i posao, zato će joj dopustiti da se pošteno namuči sa slučajevima koji su bili čista humanst i noćna mora svakog avokata - besplatni.

"Imamo sastanak sa korporacijom Jacka Willsona u tri", uzdahnula je sećajući se koliko je samo grubih poziva od tog čoveka dobila kao sekretarica, "Pre toga smo gosti u biznis školi Beverli Hilsa, očekuju da uzmete pomoćnike najmlađe klase ali mislim da ih je Nikolaieva sekretarica upozorila na Harvard pravilo", slegnuvši ramenima, dodala je mleko u duboku šolju čije dno se nije videlo od crne tečnosti, "I ako ne odeš da izvadiš nalaze do pet večeras, potrudiću se da ti izvadim krv na slamčicu i pošaljem je doktoru Danilovu", spustivši šoljicu pred njegove ruke i napokon završivši svoju suvoparnu recitaciju dnevnog reda, spustila se u mekanu fotelju preko puta njegove, "Još nešto?" 

"Kada sam rekao dakle", blago se osmehnuo popivši gutljaj crne tečnosti, "Mislio sam na tvoje utiske o kancelariji i poslu." 

"Oh", uzdahnuvši, napokon je pronašla mir u njegovim plavim očima prvi put uhvativši trenutak mira u ovom danu, "Potrudio si se da sve bude na mestu što znači da sam sve ispremeštala." 

"Videćemo se za petnaest minuta na petom spratu", primetivši sjaj u njenim očima, namignuo joj je kada je strast u njegovim nogama bila ugašena prokletom zvonjavom telefona na njegovom stolu.

"Kancelarija advokata Petra Mayakovskog", podignuvši slušalicu, Veronica se osmehnula njegovom bespomoćnom pokretu ruke, "Ko ga traži?", nakon par minuta tišine, samo je nemo klimnula glavom, "Odmah će se javiti." 

Pruživši slušalicu Petru, prikovala je svoje tamne oči pomno prateći svaki njegov pokret bez reči. Par potvrđivanja i jedno odmahivanje glavom joj nisu objasnili situaciju u kojoj se Petar našao ali je puštala nervozu da joj preplavlja telo dok je mirno čekala da se plastika slušalice vrati u svoje postolje. Njeno čekanje beše okončano kratkim sudarom slušalice i plastke koja ju je obmotavala. 

"Petre u šta su te uvukli?", nervozno ustavši, zaobišla je sto ubijajući razdaljinu.

"Moram da idem", plašila ju je njegova sumorna uzbuđenost dok je svoje telo obmotavao kaputom, "Sve će biti u redu." 

"Petre.." 

"Objasniću ti", sudarivši se sa njenim pogledom, duboko je uzdahnuo spuštajući poljupce na njene dlanove, "Objasniću ti sve, samo.. Samo sada moram da idem." 

Nežno prošavši rukama kroz njegovu kosu, spremivši je za sve kroz šta može da prođe, dopustila je rečima da joj pređu preko usana poput molitve, "Čuvaj se." 

* * *

Vrteo je ugašeni opušak u krug po pepeljari dok je gledao kako se žena ispred njega šeta po sobi na trenutke se zaustavljajući kraj telefona bespomoćno očekujući da zazvoni iako je on bio svestan da će taj trenutak čekati mnogo duže. Trenutci poput ovog su mu pružali osećaj moći u kojem se opuštao jer je verovao da mu pripada, pustio ju je da veruje da je skovala plan koji je pratio gazeći u svaki njen korak dok je brisao njene tragove kad god bi se okrenula. Išla je ka litici a on je bio na korak od njenih leđa, on je bio tu da joj pomogne da skoči. 

"Zašto još ne zovu?", uznemiren glas je zapištao prostorijom narušavajući njegov tok misli, "Sigurna sam da sam uradila sve ispravno." 

"Zar je moguće da pogrešiš?", nemo se osmehnuvši, upijao je njenu figuru oplakujući protraćen novac utenut u dizajnersku odeću, "Ipak, radimo onako kako ti kažeš, čak i ako sama nisi sigurna u svoje reči." 

"U pravu si", duboko je udahnula puštajući da joj prsti obgrle kristalnu bocu ispunjenu tečnošću boje ćilibra, "Ja ne mogu da pogrešim." 

Trudila se da sakrije bes koji je tinjao u njenom telu i zato je tu vatru gasila viskijem. Zvao ju je ubeđen da su jednaki nesvestan da je ona ta koja vodi kolo njegove sreće, odazvala se na njegov bespomoćan poziv zato što je verovala da je sada pravo vreme. Poslušala je budalu željnu moći i zato sada očekuje zvonjavu proklete plastike ili tiho kucanje na vratima. Očekuje zvuk spasa a sve što dobija je prokleta tišina i poneki uzdah čoveka koji je sedeo preko puta nje. 

Spustila je oči na njegovo ispijeno lice želeći da mu pročita misli i sve što je videla bila je loše prikrivena panika i strah. Ipak je ona bila ta koja je vodila ovaj posao i ostaće tako, ako je osećao strah, učiniće ga večnom agonijom. Učiniće mnogo više. 

Učiniće ga mrtvim nakon što iz njegovih halapljivih šaka uzme Petrove pare.