MOĆ U SMRTI

Ključ

Njene nežne ruke su se tiho sudarale sa krutom tkaninom košulje koja je bezvoljno stajala na njegovim grudima menjajući boje pod uticajem senki prigušenog svetla arhive koja je postala njihov drugi dom. Napeti mišići su se opuštali pod tim umornim dodirom prstiju koji su okrenuli hiljade listova u potrazi za onim pravim i ipak nisu odustajali od istine koja im je bila tako blizu.. Istine koja se graničila sa njihovom stvarnošću od koje su je odvajala samo jedna zaključana vrata. 

"Pronašao si nešto?", spustivši se pored Petra, Veronica se trudila da svoje telo probudi razgovorom, zabranjujući mu svaki vid pospanosti koja bi mogla da odloži njihovu misiju.

Odmahnuvši glavom, okrenuo se ka tim crnim očima u kojima je želeo da pronađe utehu, u kojima je znao da će pronaći nadu. U svojoj nameri imao je više uspeha nego u potrazi za papirom koji bi mu olakšao put ka ostatku porodice, ispustivši dubok uzdah, povukao je toplotu njene nade bliže svom hladnom telu, "Pronašao sam samo ženu svog života." 

"Patetetičaru", osmehujući se, Veronica nije očekivala reči ljubavi u vremenima kada se na presto penjala logika, "Misliš da zapravo imaju papire u lažnoj arhivi?"

"Ne verujem da bi nam stavili rešenje pred nos", zamišljeno udahnuvši, Petar se okrenuo ka vratima koja su bila na nekoliko metara udaljena od njegovog tela dok su mu misli bile zaključane iza istih, "Ne verujem da su toliko glupi da nam mašu rešenjem ispred nosa."

"Šta ako su oni isto to mislili za nas?",  iznenađeno skočivši iz tih toplih krila ljubavi u kojima se ugnezdila, Veronica se okrenula ka Petru vatrom svojih očiju paleći njegove, "Šta ako su mislili da mi nismo dovoljno pametni da rešenje tražimo van svojih granica?" 

Osmehnuvši se tom čoveku za čiju porodicu je bila spremna da da i zadnju kap krvi, Veronica više nije želela da čeka na odobrenje svake stvari koju je želela da uradi, nije mogla da dopusti ni jednom više zrnu peska da prođe dok oni stoje u mestu.. Dok se Lav i Nikolai negde bore za opstanak. Vodivši se instiktima, nije želela da sačeka Petrove reči te je potrčala ka tim misterioznim vratima čiji ključ nije imala u rukama. 

"Nika, znaš da je to zločin?", podignuvši obrve, Petar se trudio da prati tempo žene čiji je prsten nosio u džepu, "Kako ćemo uopšte da ih otvorimo?"

"Znaš, trgovina ljudima je kriminal", pogledom presekavši svog momka na pola, Veronica se spustila na kolena u potrazi za tajnama koje je krila stara brava u njihovoj arhivi. 

"Nika šta to radiš?", iznenađeno je pogledavši, Petar se trudio da sakrije njihova tela od pogleda radnika koji su mogli sići prokletim stepenicama, "Ne možemo ovde, neko će nas videti." 

"Petre", duboko uzdahnuvši, Veronica je gubila strpljenje koje je stvorila ljubav, "Vrata su ovd...", i pre nego što je rekla sve reči koje su joj plavile mozak, Veronica se zabavljeno okrenula ka Petru, "Ti pokvareni perverznjaku", udarivši ga svojom nežnom pesnicom, svojim smehom je ipak pretila da njihove namere otkrije celoj firmi, "Mislio si da ću ti.. Užasno!"

"A šta si htela?", zabavljen novim raspoloženjem koje im se ušunjalo u sivi dan, Petar je zadivljeno gledao to lepo lice svestan da bi pristao na svaku njenu zamisao bez trenutka razmišljanja, "Znam te, gospođice Woods!"

Izvukavši šnalu iz kose, Veronica je pustila talase spoznaje da padnu preko Petra poput talasa kose koji su pali niz njena leđa. Veselo se osmehnuvši, potrudila se da mu da dobar pogled na malu ukosnicu pre nego što od nje napravi ključ, "Izgleda da imate jako malo pojma o bilo čemu, gospodine Mayakovsky, a kamol i o meni." 

"Dakle, ti si i kriminalac?", osmehujući se, Petrove tihe reči su se za trunku zvuka borile sa Veronikinim nezaustavljivim smehom koji je osvajao svaki atom njegovog tela, "To je još jedna stvar koju nisi napisala u cv-ju kada si se zapošljavala." 

"Znaš šta još nisam napisala?", gricnuvši usnu, više nije bila usresređena na čoveka kojeg je volela već je svu svoju pažnju prepustila toj maloj metalnoj rupi koja je vodila ka tajnama. 

Znala je kako da otključa zabranjeno ukosnicom i znala je kako da nestane kao da nikada nije ni postojala, morala je da nauči loše stvari da bi postala dobra. Morala je da stvori mehanizam odbrane koji se ne boji da primi udarac i uzvrati isti, morala je da trpi godine i godine udaraca da bi zadala onaj poslednji koji je najviše boleo. Onaj koji je pretvorio u tajnu. Onaj koji je stvorio Veronicu Woods. 

"Šta si to još prećutala?", Petra su talasi ljubavi nosili daleko od misli devojke koju je gledao poput sopstvenog pojasa za spasavanje, poput vode koje je bio žedan, "Treba li da se zabrinem?" 

Izgubljena u mislima, Veronica nije čula Petrov glas dok joj kroz telo nije prošao talas blagog zvuka otključavanja vrata, dok nije uspela, "Prećutala sam da ću da ti ukradem to perverzno srce." 

Osmehnuvši se, blago je ustala sa poda ne želeći da uništi divljenje koje je raslo u Petrovim očima te je blago pritisla kvaku, dopuštajući njihovim umornim očima da vide tajne iza tih mračnih zidova. 

"Ti si..", zadivljeno gledajući police koje su se pružale po susednoj arhivi, Petar je oprezno zakoračio u jazbinu tajni, "Ti si neverovatna." 

I nije želeo da čuje zahvalnice i podrške, nije želeo da čuje ostale, želeo je da ima nju. 

"Uradi nešto povodom toga", tiho izgovorivši, iza sebe su ostavili samo glasno zalupljena vrata. 

Kako vam se za sada čini Moć u smrti? 

Šta očekujete u budućim nastavcima?