MOĆ U SMRTI

Boja ljubavi

"Petre!", povikala je kada je čula tiho zatvaranje vrata čak i ako je krenula da trči ka njima kada su farovi obasjali dvorište vile. Nije mogla da zaspi i definitivno nije mogla da ostane u svojoj kući i čeka jutro. Jutro je bilo previše daleko za osećanja koja su se rojila u njenoj duši. Verovala je da nešto u najmanju ruku nije u redu ali joj ni jedan Petrov fajl nije skinuo vel tajnovitosti sa poziva koji mu je tako brzo navukao kaput i zato je došla ovde, želeći mnogo više od promrmljanih reči i par tužnih pogleda. 

"Veronica", iznenađeno podignuvši glavu, Petar je ugledao mir koji nije očekivao a nije ni znao koliko mu je potreban, "Nešto se desilo u firmi?" 

Blago se osmehnuvši, pridržala mu je kaput dok je skidala umor sa njegovog lica, "Zapravo se desilo", spustivši pogled na njegovu reakciju, dopustila je svojim usnama da se spuste na njegovo rame i osete nežnost košulje koja je bila barijera do njegove kože, "Jedan od osnivača je dobio uznemirujući poziv i ispario", podignuvši obrve, okrenula ga je ka sebi, "Petre, želim da znam šta se dešava."

Dubok uzdah nije uspeo da odnese teret koji mu je bio na leđima i ona je mogla videti svaku nijansu bola u njegovim očima. Bola koji se spuštao niz njenu kožu dok ga je otapala. Sada su bili zajedno u ovoj komplikovanoj igri koja s zove život i zato će se truditi da svaka sekunda bude njihova pobeda. 

"Nikada nisam izgubio slučaj", nemo uzdahnuvši, pustio je njene ruke da budu vodič ka kuhinjskoj stolici, "Jednom sam bio blizu ali je sudija bio naklonjen moćnim advokatima", slegnuvši ramenima, odlučio je da govori o svojoj jedinoj tajni i najvećoj grešci, odlučio je da svuče kožu pred ženom koja je bila tu za njega, koja ga nije pustila da luta sam kroz tamu kuće, "Recimo da mi je karijera ostala bez mrlje ali sam ja ostao dužan uslugu tom čoveku", kuckajući prstima po crnom mermeru, napokon se usudio da pogleda u oči koje su pratile svaki njegov pokret i prestravile ga kada je u njima video razumevanje, "On više nije sudija, moj slučaj je zaboravljen a ja sam i dalje dužan."

"On te je zvao danas", iznenađeno konstatujući, Veronica je spustila tanjir sa sušijem na pola stola, "Sigurno ne da proćaska o karijeri, dakle, dobio si ponudu za isplatu duga." 

Obavivši prste oko njegove ruke, jednim dodirom mu je podigla bradu željna njegovih očiju, željna mira koji može da probudi u njima iako su sada bile ispunjene olujom. 

"Želiš li da mi kažeš šta se dešava?", nežno prešavši preko njegovih ramena, Veronica je odlučila da uradi sve samo da napetost nestane. 

"On nije dobar Veronica", uzdahnuvši, povukao ju je bliže svom telu, "Recimo da čini stvari koje povređuju ljude i provlači se sa zločinima na koje javnost ostaje slepa", sada je ponovo bio uznemiren dok mu je drhtaj budio telo, "I želi da ja budem jedan od ljudi koji će da zažmure dok kroz njihovu firmu pronese svoj posao." 

"Drugim rečima", Veronica je povezivala tačkice ostale u Petrovim rečima nežno masirajući njegovo napeto telo, "Želi da Mayakovsky brothers bude jedno od ljubaznih legla njegovog kriminala."

Klimnuvši glavom, Petar se slabo osmehnuo poljubivši njen dlan, "Izgubljen sam Veronica." 

"Nisi", nije mu dopustila da odustane, nije mu dopustila da uništi ono za šta se godinama borio.. Da uništi sebe, "Nećeš uvući firmu u kriminal, pronaći ćemo rešenje." 

"Kako?", nije gubio nadu dok mu je njeno telo grejalo kožu i zato je mogao da se opusti u tim nežnim rukama. 

"Zar vi Mayakovsky ne rešavate probleme zajedno?", osmehnuvši se, znala je kada je bilo pravo vreme da prekine napetost koja je zračila iz njegovog tela, znala je da oboje žele više a da ona to može da im pruži. 

"Ver..", njegove reči je prekinula nemim dodirom dok mu je misli odvlačila na sasvim drugu prostoriju one kuće. 

"Pretvori reči u dela Petre", vragolasto se smešila dok je gubila tlo pod nogama osećajući njegove snažne ruke na svom telu. Nosivši je uz stepenice, vodio ju je mnogo dalje nego što je i sam bio svestan. Hodali su po tamnom hodniku strasti poznajući svaki sledeći korak i ne odupirući se vatri koja je grejala njihova tela, oni su je i zapalili. 

"Sigurna si da želiš ovo?", blago uzdahnuvši, držao se za poslednju trunku samokontrole koja je ostala u telu koje je oblivala groznica strasti. 

Nije želela da čeka ni trenutak više i ako je poštovala njegov obzir i pažnju, volela je njegovu nežnost ali više nije postojalo vreme koje je mogla da protraći u čekanju. Želela je da ga ima u ovom trenutku i želela je da izgubi glavu za njegovim telom, mirisom, za njim. Svila sa njegovog kreveta je otkrivala svaku njenu tajnu želju dok su se poljupci nizali niz njen vrat prateći liniju tog tela sa kojeg je tnanina nestajala. 

"Mislim da nikada nisam bila sigurnija Petre", uspevši da progovori, dozvolila je da im strast začepi usta igrajući se sa njihovim telima u senkama koje je stvarao plamen ljubavi. Dodir njenog tela bio je poput ukusa raja koji je opijao telo i nije prolazio, postajao je samo intenzivniji izluđujući svaki centimetar njegove duše koja se borila za vazduh ne opirući se smrti u tim nežnim rukama koje su mu u top nevinom dodiru sa kožom davale život. 

Prepustili su se talasima dopuštajući da im nose tela nesvesni koliko daleko se gubila obala za beg u tom moru ljubavi u kojem su jedino videli boju svoje ljubavi.