MOĆ U SMRTI

Zapamtite me

Izgubio je pojam o vremenu iza zatvorenih vrata sobe koja je nekada bila njihova, zvuci vode koja je tekla i udarala o ivice skupocenog kamena lavaboa su ga smirivali. Pogledao je svoje lice kada je popustio kravatu i nezadovoljno je prešao rukom preko istog. Ljudi su očekivali da je njegov život stao, da se pretvorio u vrtlog haotičnosti mrtvih osećanja, da je nestao. Uzdahnuo je kada su mu misli donele gorčinu osmeha na lice, svi ti ljudi su bili u pravu. No on im ipak mora pokazati da su daleko od istine. 

"Saberi se pobogu", govoreći više svom odrazu nego sebi, uzdahnuo je kada je spustio penu na svoje lice, ne sme dozvoliti da mu život propadne, samim tim uništiće svako sećanje na nju. 

Braća su mu rekla da ostane kod kuće koliko god želi, da ide gde god želi i da vodi sa sobom koga god želi no ipak, nije želeo da putuje a ovi sada tako mračni i zlosutni zidovi su ga ubijali. Želeo je da svoj mozak obaspe sa toliko papira da srce zaboravi kako je to bilo kada je voleo jedne oči pune ljubavi umesto jednobojnih papira. 

Blagi krik prekinuo je agoniju tišine kada je brijač pustio crvenu tečnost niz njegov obraz izazvanu trzajem na zvuk mobilnog telefona. 

"Isključiću ga i to zauvek", besno izlazivši iz kupatila, uzdahnuo je kada se domogao telefona, "Reci Lave?" 

"Kako si?", zabrinut glas odavao je strpljenje koje nije moglo nestati jednim nervoznim povikom. 

"Nisam se obesio", iznervirano pritisnuvši slepoočnice, Petar je sebi dao oduška, "Hvala na pitanju."

"Dolazićeš u firmu?", zabrinut glas sada je odavao stvarni razlog svog poziva. 

"Šta se desilo?", spustivši se na krevet pogleda već zalepljenog za košulju koju će danas obući, nesvesno je na sebe ponovo preuzeo ulogu najstarijeg brata. 

"Tvoja sekretarica je otišla na trudničko", Lav je sada gledao kroz prozor kancelarije vidno uznemiren, "I kasting za novu je danas", čuvši uzdah svog brata, blago se osmehnuo, "Kunem ti se da su neke ozbiljne ribe." 

"Gospode Bože", blago se osmehnuvši na komentar svog brata, trudio se da ga stvarnost ne zaboli, "Ja stižem a ti se čuvaj da te Gina ne uhvati kako izviruješ kroz vrata kancelarije." 

"Samo sam gostoprimljiv", razigan glas njegovog brata naterao ga je da se osmehne pre nego što prevrne oči jer je vrlo dobro znao šta je sve Lav bio spreman da da za Genevieve i njihove dvoje dece. 

"Stižem Lave, ne pravi gluposti", i pre nego što je prekinuo vezu, shvatio je da se život nastavlja. 

* * *

"Tražim kancelariju gospodina Petra Mayakovskog", podigavši obrve na namršteno lice devojke na prijemu shvatila je da kod gospode Mayakovsky ne možeš samo da tražiš da uđeš, moraš da imaš razlog za to, "O da, ja sam jedna od kandidatkinja za novu sekretaricu." 

"Naravno", blago joj se osmehnuvši, devojka za pultom je ublažila tremu koju je bezrazložno osećala, "Treći sprat od vrha zgrade, prvi hodnik levo." 

Osmehnuvši se devojci dok je išla ka liftu, Veronica je razmišljala o lavirintu u koji je upala svesna da sada ne postoji izlaz. Dobiće svoju priču i osvojiće mesto u redakciji koje joj je davno ukradeno. Sklonivši svoju crnu kosu sa lica, osmehnula se svom odrazu u liftu kada je pritisla dugme koje će je odvesti pravo u kolevku uspeha Mayakovsky porodice. 

Spremna da poleti ka uspehu na kome je toliko vredno radila, Veronica je iznenađeno otvorila oči kada se lift zaustavio. 

"Gužve su svuda", plava žena je uzdahnula kada se naslonila na vrata lifta, "Do kog sprata idete?" 

"Mayakovsky korporacije?", zbunjeno zadržavši dah, Veronica se pitala zašto joj njene plave oči izgledaju tako poznato. 

"To je cela zgrada", sumnjivo je odmerivši, žena sa previše kesa u rukama se sada uspravila. 

"Oh", svesna da pravi greške već prvog dana, opsovala je u sebi, "Idem do kancelarije gospodina Petra Mayakovskog, ja sam jedna od kandidatkinja za novu sekretaricu." 

"O tako?", blago se osmehnuvši, plavuša je sada pritisla dugme puštajući da ih lift vuče ka vrhu, "Baš mi je drago što je Petar izašao iz kuće, nemojte mu zameriti ako je mrgud ovih dana. On je zapravo divna osoba, isti je kao Nadia." 

Iznenađeno se osmehnuvši devojci ispred nje Veronica je smatrala da ovaj dan mora biti njen, nije ni došla u kancelariju a već je naletela na radnicu koja je imala brbljiva usta i glavu prepunu tračeva. Njeno veselo razmišljanje prekinulo je otvaranje lifta koje je pustilo svetlost bele kancelarije ukrašene pogledom na nebo New Yorka u unutrašnjost. 

"Izvinite", Veronica se osmehnula kada je uhvatila plavušu ne želeći da je pusti bez informacije o tome kako opet da je nađe, "Ko ste vi?" 

"O, nisam se prestavila", blago se osmehnuvši, izvukla je ruku kojom je obuhvatila Veronicinu, "Ja sam Aurora Mayakovsky", primetivši da Veronici vilica pada na pod, Aurora je sada bila ona koja je njoj pružala podršku, "Pa.. Želim ti sreću sa Petrom, vidimo se."

Prateći kako stilizovana plava glava nestaje kroz hodnike bilionerske firme, Veronica nije mogla da se odazove kada su joj prvi put povikali ime. I kao kroz maglu čula ga je drugi put. 

"Zaboga", uspaničen glas devojke koja je radila na recepciji ocog sprata gledao je u veliku gomilu devojaka ispred sebe, "Zar se ova devojka prijavila i odlučila da ne dođe?" 

"Tu sam", zbunjeno potrčavši ka gomili ljudi koja je sedela ispred velike kancelarije, raširila je oči kada se pred njom pojavilo više devojaka nego što je mogla da očekuje, "Tu sam." 

"Veronica Woods?", devojka koja je osmotrila njeno oblačenje nije sačekala odgovor, "Gospodin Mayakovsky je spreman za vas", i otvorivši vrata, spremno je pustila nespremnu Veronicu oči u oči sa predmetom njene pobede. 

"Sedite gospođice Woods", iznenađena glasom koji više nije bio slomljen i izgubljen, Veronica je sela u kožnu fotelju dok je čovek sada snažnog glasa i hrabrog držanja gledao papire ispred nje, "Vi ste privilegovani?" 

"Molim?", zbunjeno se pomerivši bliže stolu, Veronica se trudila da ga zainteresuje dovoljno da ga pogleda. 

"Kasnite", uprkos njenom trudu, ogorčenost je bila jedina emocija koja je prešla preko njegovih usana, "Zašto?" 

Prokleto nije želela da kasni, verovala je da ima sve konce u svojim rukama kada je jutros zadovoljno gledala svoj odraz u ogledalu osmehnuvši se svojoj omiljenoj haljini koja joj je pratila svaki deo tela, verovala je da će imati svoju priču pre nego što Petar uspe da joj zada i prvi zadatak. Sada je sedela ispred njega nema i nespremna za bes koji joj je iz nepoznatog razloga nanosio bol, kao da joj je ovo bio prvi put da nadređeni istresa bes nad njom. 

"Srela sam gospođu Auroru u liftu", uzdahnula je rešena da bar sada kaže istinu, "I.. Pa upoznala sam se sa njom u hodniku kada su povikali moje ime." 

"Drugim rečima", osmehnuo se ne šireći radost već strah, "Zapričali ste se a niste ni dobili posao." 

"Ali ću ga dobiti", podigla je obrve svesna da više nema šta da izgubim. 

"Zašto ste tako sigurni u to?", naslonio se na sto paleći temperaturu u njenim očima.

"Zato što ste me, gospodine Mayakovsky", osmehnula se prihvatajući njegovu igru, "Zapamtili."