MOĆ U SMRTI

Istine i laži

"Ne mogu." 

Reči su zaparale vazduh cepajući svu napetost koja je postojala u njemu dok je odvajala svoje usne od Petrovih uništavajući svaku želju da zauvek bude blizu njega.  Bez obzira na svoja snažna uverenja, nije bila spremna da ga pogleda u oči i zato je osećaj leda koji je izbijao iz istih bio mnogo hladniji od okova Sibira. Sada je verovala da nešto posebno zaista postoji u tim prokletim Rusima. 

"Izgledalo mi je potpuno drugačije", ledeno se osmehnuvši, sa istim žarom sa kojim ju je privukao sebi, sada ju je odgurnuo nazad, "Izvinjavam se ako je greška moja." 

Znao je da su ga privukle njene oči ispunjene tajnama i kosa koja je čak mirisala na njegovu prošlost, privuklo ga je to što je verovao da ako liči na Ninu, može bit druga Nina. No, ipak, ono što ga je zadržalo u njenoj blizini bilo je previše slučajnosti koje nisu mogle biti slučajne. Krila je neke tajne ispunjene tminom dok je zavodila svaki deo njegovog tela. Pustio ju je da veruje kako joj igra uspeva dok se sam kolebao da ne poklokne. Bio je advokat već dvanaest godina i ako je nešto poznavao, to je bila gluma nevinosti. Veronikina je bila loša. 

"Ne", osmahnula je glavom kada su joj njegove reči strujeći krvotokom došle do mozga, "Ja sam u pitanju." 

Gricnuvši donju usnu, nije bila spremna da smišlja nove laži dok je njegov pogled otkrivao sekundama, zato je rekla vešto prekrivenu istinu. Svakako je ona bila u pitanju. Ona je bila ta u kojoj se vodila bitka između mozka koji joj je obećavao članak i doneo zabranu zaljubljivanja u čoveka čiji pogled nije skrenuo ni na sekund sa nje, i srca koje je želelo da neznancu oda sve svoje tajne. 

Sve što ti se trenutno dešava, dešava se jer je James ostavio dubok rez na tvom glupom srcu Veronica. Samo želiš da mu se osvetiš, ne možeš  biti zaljubljena u nekoga koga ne poznaješ.

Pruživši sama sebi utehu, mirno je podigla glavu ukrštajući pogled sa čovekom koji je mrsio konce sudbine u svojim rukama. 

"Slobodna sam?", koliko god gradila brane svojoj vreloj krvi, verovala je da su u njegovoj blizini sve njene kočnice bile lomljivog materijala. Želela je da ode daleko no sada joj je jedini spas bila kancelarija. 

"Naravno", klimnuo je glavom zagonetno se osmehnuši, "Nadam se da nisi zaboravila sastanak u tri." 

"Naravno da nisam", zbunjena njegovom reakcijom, požurila je besna jer je zbog njega opet zaboravila obavezu koja je značila glupo i dosadno nagvaždanje advokata. Uzdahnula je kada su se vrata za njom zatvorila. 

Ma koliko mala bila ova četiri staklena zida koja su stvarala njenu kancelariju, među njima je mogla da oslobodi misli sigurna da neće biti uhvaćene u pogrešnu mrežu. Požurivši da upali raspored, očekivala je taj sastanak u tri jer joj je profesionalnost bila jedino čega je mogla da se pridržava. 

I dok je gledao kako zbunjeno zuri u ekran u potrazi za nepostojećim sastankom, osmehnuo se kada je video nepoznat broj na ekranu svog telefona. Nije bilo potrebno da se predstavlja. 

"Nadam se da je sve spremno", želeo je da zvuči ljubazno ali je znao da mora da bude oštar, "Jer verujem da sam u pravu." 

Slušajući tek po neku reč svog govornika, zabavljao se sa krajem kravate, "Naravno da ti verujem, elem, ne prepuštam ništa slučaju. Želim da sve ide po nacrtima koji su vam dostavljeni, neću žaliti novca ali neću žaliti ni ljude ako se plan izjalovi."  

Odmeravajući svaku svoju reč, primetio je par prelepih nogu koji je sigurno koračao ka njegovoj kancelariji donevši mu osmeh na lice, "Moram da prekinem." 

"Petr.. Gospodine Mayakovsky", ovaj put nije želeo da greje njeno srce nežnošću, želeo je da ga zapali hladnoćom, "Proverila sam više puta i sastanak ne postoji." 

"Sigurni ste gospođice Woods?", gledao je kako sigurno ide ka njemu pružajući mu ištampan raspored i nesvestan je znao da mu se sviđa svaki njen pokret. 

"Niste ga najavili", slegnuvši ramenima, osetila je vatru koja je palila njen krvotok pri svakom njegovom pogledu. Znala je da je napravila grešku ali je poslednjih mesec dana svog života smatrala greškom. Želela je da ode daleko od njega i spase mu srce ali je shvatila da je njegove znake tumačila pogrešno, u njemu nema dovoljno ljudskosti koje bi jedan članak povredio. Zato je odlučila da ostane tu gde jeste i vine svoju karijeru iznad neba posle proklete vesti koju je čekala. 

"Nepažljivi ste", jednim pokretom ruke, cimnuo je papir koji mu je nežno pružala i naslonjen na sto, dopisao je događaj u tri sata, "Vidite da postoji." 

"Mogu li da znam koje fascikle da spremim?", podigla je obrve spremna na rat koji je proglasio sa samo par pokreta penkala, "Verujem da ne uzimate potpuno nov slučaj." 

"O ne, nikako", osmehnuo se razmišljajući o svakoj svojoj reči koju je dobro premerio, "Imam da dam izjavu." 

"Idemo u policiju?", bila je iznenađena brzinom kojom je Petar bio spreman da putuje kroz njene misli. 

"Bože sačuvaj Veronica", odmahnuo je glavom, veselo skidajući kravatu dok mu je pogled lutao po kancelariji, "Idemo u redakciju." 

"Re.. redakciju?" 

Jedan sekund bio je dovoljan da joj cela budućnost proleti pred očima. Nije bila sigurna kako, ali je sada znala da je prozreo svaki njen korak. Trudila se da bude oprezna i da sakrije svaki trag koji bi mogao da uništi njenu budućnost i sada je gledala kako svaki atom njenog tela iščezava. Nije htela da mu dozvoli da je vrati u redakciju poput nevaljalog deteta koje se vraća majci. Svest je slala alarme kroz njeno telo dok je postala gluva za okolinu. Neće mu dopustiti da je ponizi. 

"Redakciju, Veronica, naravno", klimnuo je glavom kada je njegov bistar pogled prozreo svaku njenu tajnu, "Gde drugde da odem ako želim da cela država sazna da se ponovo ženim?"