MOĆ U SMRTI

Slučaj Woods

"Laže."

Reči su napustile njena usta u jednom dahu ubeđene u svaku izgovorenu reč. Znala je da se Veronika upustila u lavirint gde nije bila jedini igrač ali nije verovala da Petar ima keca u rukavu koji mu dopušta da prolazi kroz zidove lavirinta. Verovala je da Veronika ima moć da pobedi svaku bitku i zato je logički zaključila da Petar - laže. 

"Lana kunem ti se", odmahujući glavom, pratila je udisaje kancelarije kroz sloj debelog stakla, "Nisi mu videla pogled, bio je mrtav ozbiljan." 

"I svoju veridbu želi da objavi baš u onom tabloidu za koji ti radiš?", napokon uzevši telefon u ruku, Lana je bila usresređena na svaku reč svoje prijateljice, "Koliko on zna o tebi?" 

Dubok uzdah joj je presekao grudi dok se sećala reči koje joj je Aurora vikala u lice. Dobro se sećala i pogleda koji je dugo bio u vazduhu nakon što je Genevieve otišla. Dobro se sećala i suza koje su je oterale sa tog nesrećnog bala. 

"Postoji mogućnost da zna", tiho, poput senke, Veronika je okrenula ključ u bravi svoje fioke, "Moram da odem odavde." 

"Nika.." 

Lanin glas je nestao u daljini njenih izbora dok je razmatrala mogućnosti svaku odbacujući brže nego predhodnu, tiho je povukla fioku iz svog stola i gledala kako se pred njom stvaraju delovi priče koja će biti objavljena za tri meseca, delovi njene Mayakovsky priče. Prelazeći prstom preko svakog imena koje je zapelo pod njenim penkalom, duboko je uzdahnula nespremna da se odrekne celog svog života zbog tajni jedne porodice do kojih se nije moglo doći. 

Čuvši ubrzane korake, zalupila je fioku od lakirane bukovine i požurila ka vratima, nije smeo da sazna da su bila zaključana. 

Kretao se kroz kancelariju kao da mu svaki atom u njoj pripada, odmeravajući požudne poglede koji su zatezali njegovo sivo odelo, osmehnuo se. Znao je da mu svaki atom ove proklete kancelarije pripada. Svaki atom sem.. Pogled mu je pao na crnu kosu koja joj je pokrivala lice dok joj je razum bio obuzet onim što on nije mogao da vidi. Iz dana u dan je želeo da je otera od sebe i iz dana u dan mu je bila sve bliža. Privukla ga je sličnost i ta kosa kakvu je samo Nina imala no, zadržale su ga tajne. Mogao je da sudi Bogu jer je znao na čemu nebo stoji ali nije mogao da izbaci misli o prokletoj sekretarici jer nije znao šta stoji u njenoj prokletoj fioci, čiji glas joj odzvanja u glavi ili kome je pripadao prokleti auto ispred njene kuće. 

Slučaj zvan Veronica Woods bio mu je udaljen kao i prvog dana, bez ikakvih dokaza za sud ili odbacivanje slučaja. Neće zauvek tako ostati. 

Nije se iznenadio kada ga je primetila, samo je podigao obrve kada je uspaničeno pritrčala vratima otključavajući ih. 

"Mešaš privatnost i posao?", osmehnuo se bez pitanja se spustivši u udobnost fotelje koju je sam kupio za ivu kancelariju. 

"Molim?", uzdala se u svoju glumu dok je ostala da stoji kao da njeno ime nije bilo napisano na vratima. 

"Zaključavaš se Veronica", klimnuo je glavom, dopuštajući da mu pogled luta po papirima, svestan da ako zaluta ka njenom telu, ruke će pratiti pogled u sekundu. 

"Vrata su bila..", pokazujući rukom na vrata, oboje su postali svesni da laži neće tako lako preći preko njenih usta. 

"Zaključana", klimnuo je glavom osmehnuvši se, "Slučaj Anderson International?" 

"Na stolu", zahvalna na skretanju sa teme kojom joj je ukazao bar malo milosti, poletela je ka stolu u ruke mu stavljajući fasciklu, "I na vašem je." 

"Oduševljavajuće", ustao je otvarajući fasiklu već spreman za pitanja koja bi mogla da dođu u obzir a onda.. Onda ju je napokon pogledao, "Idemo." 

Nespremna na svaku promenu raspoloženja koja je mogla da se desi dok je bila sa njim, nemo je uzdahnula kupivši stvari u torbu, "U redakciju?" 

I sama je bila iznenađenja njegovim zbunjenim pogledom kada se okrenuo ka njoj, "Zašto bismo išli u redakciju?" 

"Rekli ste.." 

"Nikako, ne danas", setio se sopstvene laži dok je pokušavao da otkrije njene, "Idemo da uzmemo izjavu Stephena Andersona." 

"Ja idem na saslušanje?", iznenađeno je pokušavala da uhvati njegov korak zaboravljajući na učenost, "Kao advokat? Mogu da postavljam pitanja?" 

"Zar nije san svake pomoćnice da postane advokat?", nije ni bio svestan svog osmeha dok je gledao njen. 

"Koliko pitanja mogu da postavim?", razmišljajući o slučaju koji je bio pred njom, nije ni primetila kilometre koji su nestajali pod njenim nogama, nije primetila ni kada je ušla u njegov auto. 

Podigao je obrve ozbiljno razmišljajući o njenom pitanju, nesiguran zašto, nije želeo da sreća sa njenog lica nestane, "Tri?" 

"Tri?", iznenađeno je uzviknula pustivši papire da razočarano padnu, "Daješ mi tri pitanja čisto da opravdaš moje prisustvo." 

"O? A koliko bi gospođica još uvek ne advokat želela?", osmehnuo se svestan da stvara nagodbu koja bi mogla da uništi njegove šanse za pobedu. 

"Trećinu", podigla je obrve kada ju je činjenica da nikada neće biti advokat presekla poput mača. 

"Šta ako postavim samo šest pitanja?", osmehnuo se na promenu u njenim očima, definitivno je znao da ona nema želju da postane advokat. 

"Ne postoji šansa da na ovako komplikovanom slučaju postaviš manje od deset pitanja", osmehnula se nežno se udaljivši od topline njegovog tela, "Tako da svakako pobeđujem." 

Osmehnuo se na njenu odlučnost kada je nemo odobrio prvu bitku koju je izvojevala rečima. 

"Zapamti", podigao je obrve otvarajući joj vrata, "Borimo se protiv obasnih ljudi." 

"Opasnost mi je srednje ime", dečijom opaskom mu je donela osmeh na lice kada je spustila pogled na papire u svojim rukama. Dao joj je možda poslednju šansu i ona je neće uništiti.