MOĆ U SMRTI

Plava svila

Škripa teškog kancelarijskog stola se širila preko celog sprata vile utonule u mrak i tišinu, dopuštajući tek po koji uzdah bola koji se dao oteti iz tog ženskog grla čiju je nežnost stezala muška ruka okovana skupocenim satom. Agonija vremena koje je prolazilo se nije mogla pročitati sa zlatnih kazaljki već se brojala u svakom dahu koji je bio bolniji od onog predhodnog. To lice nakvašeno suzama mu nije predstavljalo prepreku do cilja, pružalo mu je užitak istine i stvarnost samospoznaje... Stvarnost da su sve one bile njegove lutke lepih lica koje je moglo samo da ispušta kratke uzdahe melodije za njegove uši i koje baš nikada nije smelo da se žali. Bio je ubeđen u svoju moć kada je pustio da ruka devojke ispod njega padne pored tela, znao je da je preslaba za moć koju on poseduje. Sve su bile preslabe. 

"Crpiš život iz onih devojaka koje možemo da unovčimo", zvuk štikli koje su se arogantno odbijale o pod primičući mu tu žensku figuru bliže su ga vratile u stvarnost, "Kako ti se uopšte ne ogade nakon svega kroz šta su prošle?" 

Spustivši pogled na lepo lice koje je u tišini njihovog razgovora dopuštalo da joj se suze spuštaju na skupo drvo, žena pred sirotom devojkom nije mogla da oseti sažaljenje, nije mogla da oseti emociju koja bi bar na sekund pokazala napaćenom stvorenju da ljudi još postoje i da ne živi svoju noćnu moru. Ipak, operisana od emocija, samo je bacila tanak komad veša na telo u kojem duša više nije živela, "Gubi se, nisi više potrebna." 

I te grube reči bile su dovoljne mladoj devojci da bez glave pobegne iz te sobe u kojoj je živeo sam đavo proklinjući dan kada je pala na njegovu lepotu. Proprativši pogledom te bose stope koje su bežale od njega, nasmejao se kada je primetio život u beživotnoj devojci koja je do pre par minuta ležala na njegovom stolu, naredio bi joj da se vrati ali ipak.. Sada je u istoj toj prostoriji stajala žena koja je vodila ceo prokleti posao. 

"Ti si poput šibice, znaš?", ovaj put je odlučio da provocira to lepo lice koje nije pružalo ništa sem hladnoće, "Brzo planeš i brzo izgoriš, dosadna si."

Nije očekivao emociju u njenim očima ali je ipak uspeo da se opeče na led njenog tela dok se naginjala preko stola gurajući ga u ćošak bez mišije rupe u koju bi mogao da se sakrije, "Ali takođe lako obečem i mogu da spalim celu ovu kuću sa tobom i tvojim kurvama u njoj." 

"Ne zaboravi da ti te kurve donose novac", gubio je argumente i hrabrost dok mu je plava svila njene haljine dodirivala kolena. 

"Ne zaboravi da je to bedno malo novca i da se ja ne zaustavljam na toj sumi", spustivši pogled na njegovo telo, bes je goreo kroz njene oči, "Zato zakopčaj prokleti šlic i popravi kravatu, ja sada odlazim, zabranjeno ti je da kasniš." 

Gledajući kako silueta te paklene žene nestaje iz njegovog vidokruga, želeo je da joj uradi sve lože stvari koje je radio devojkama koje ipak, nisu bile krive. Želeo je da iskali bes na njoj ali je za sada mogao samo da pusti da mu hladan viski klizi niz krv smirujući mu nerve.

* * *

"Sigurna si da želiš ovo da uradiš?", po ko zna koji put, Petar je krhko telo svoje devojke privukao bliže sebi želeći da je zaštiti čak i od hladnog vazduha koji bi mogao da je dodirne, "Ja ne želim da dovodiš svoj život u opasnost, Veronica."

"Petre, ako me pitaš da li želim da pomognem porodici čoveka...", blago uzdahnuvši, dopustila je sebi da pregura teške reči preko svojih usana, "Čoveka kojeg volim, onda da, želim da budem tu i radim baš ovo", nežno se osmehnuvši, prošla je rukom kroz njegovu kosu sklanjajući kratke uvojke sa čela, "A ovo želim da radim do kraja života", spustivši usne na njegove, osetila je toplotu od koje ni jedne ruke nisu mogle da je odvoje.

"Znaš da te volim", tihi šapat je u njoj probudio lavinu emocija koja je, ma koliko nečujna, otkazivala njena čula. Posle svih ovih godina, bila je voljena. "Spremna si?" 

Pruživši ruku, nije morao da čuje odgovor. Dovoljna je bila nežna ruka koja se spustila u njegovu tako sitnim gestom pružajući mu čita svoj svet. Znao je, dok je drži uz sebe, oboje će biti sigurni u tišini svoje ljubavi. 

"Petre", brišući ovaj sitni osećaj raja iz stvarnosti, Veronica se okrenula ka Petrovim očima dok je silazila niz stepenište vile čiji je kutak sada već napamet znala, "Protiv čega se mi tačno borimo?" 

"Pre više od deceniju", blago uzdahnuvši, znao je da joj mora predstaviti svaki deo problema, "Moj otac je sklopio ugovor za Harvardom i jednim njegovim čovekom koji je sada na visokoj poziciji", slegnuvši ramenima, nije bio svestan stiska kojim je čuvao njenu ruku, "Ispostavilo se da je moj otac bio suviše lakoveran a taj čovek, Newt Irwin, sada ima ugovor koji njegove ilegalne poslove vezuje za našu firmu", uzdahnuvši, slegao je ramenima, "Želi da nas poveže sa trgovinom ljudima i tako napravi svoj paravan." 

"Newt Irwin?", iznenađeno uzviknuvši, Veronica je stala pogledom prativši petrovu gestikulaciju, "Profesor koji me je povezao sa celim ovim projektom razmene? Šta on očekuje od mene? Od svih nas?" 

"Ljubavi", spustivši ruke na njeno lice trudio se da je snažno smiri lakim dodirima, "Ljubavi, možeš da odustaneš, možeš da odeš.. Nisi dužna da budeš ovde sa nama."

Odmahnuvši glavom, znala je da nikada nije bila od onih koji odustaju, neće to biti ni sada, "Zajedno smo u ovome, zar ne?" 

Blago klimanje glavom je smirilo njen svet dok je gledala kako im u tami privatnosti prilazi neželjen čovek.

"Prekidam nešto?", taj neiskren osmeh nikada jače nije zasijao iskrenom zlobom. 

"Ne", odmahnuvši glavom i pribivši nežno telo uz svoje kruto odelo, Petar je drugu ruku pružio čoveku pred sobom, "Doborošli, gospodine Irwin."