MOĆ U SMRTI

Vest

"Kako ih jebeno nema?", besan povik je propratio zvuk obaranja stvari koji je poput grmljavine prelomio tišinu skrivene vile, ovaj put nije mogao da se obuzda dok je gledao kako mu plan izmiče iz ruku, "Imala si sve u opticaju? Je l ovo način da držiš sve pod kontrolom?" 

Taj buran glas nije želeo da pronađe mir te se nadjačavao zvukom lomljenja koji je pratio svaki njegov slog. Mirno je gledala kako čovek kojem nikada nije previše verovala gubi kontrolu nad sobom dok lomi stvari koje svakako nisu bile njene, okrenuvši se po prostoriji, trudila se da shvati kako su uspeli da pobegnu iz zamke koja je bila poput lavirinta čiji je izlaz davno prekrila mahovina. 

 "Newt, kontroliši se", podigavši obrve, Emily je po podu pratila tragove razbijene flaše iz koje je isparavao viski, "Nisam ovde da bih trpela  tvoje hormone koji su ostali na nivou pubertetlije."

"Stvarno misliš da ja tebe želim da trpim?", ni ne osetivši trenutak kada se poslednja trunka razuma u njegovoj glavi otkačila, obavio je ruke oko njenog vrata ovaj put siguran da poseduje moć nad njenim životom - da poseduje moć nad njenom smrti, "Zar stvarno misliš da mi te nije dosta?" 

Podstaknut zanosom snage koja je dolazila do vrhova njegovih prstiju, snažno je pribio to krhko žensko telo uz čvrst zid na svojoj koži osetivši tek po koji slab pokušaj slobode, svetlo je nestajalo iz tih očiju dok je zid bojio crvenom bojom oborivši i poslednju sliku koja je ukrašavala njegove tajne, dopustivši da jedna od njih bude otkrivena. 

"Šta je ovo?", panično pustivši taj nežni vrat, ostavio je telo žene da padne na pod, ubeđen da je od nje ostalo samo to telo koja je možda nekada moglo bit poželjno, "Šta je ovo?!" 

Neverica je pretapala krvna zrnca, ubrzavajući pristisak čoveka kome je neverica oduzela moć da deluje. Ti prokletnici su otkrili njegovu jedinu prednost i odneli je sa sobom, nestali su sa svim što je on imao u svojim rukama dok je bežao kroz tamu od mača pravde. Imao ih je i bio je na pragu pobede ka kojem je koračao krupnim stopama, sve što mu je sada ostalo bilo je samo golo nasilje koje će primeniti na samom finišu svoje trke ne mareći za krvave tragove koji će voditi ka njemu nakon što odnese pobedu. 

* * *

"Da li ste vi normalni?", snažno lupivši rukom o sto, Aurora je preuzela kontrolu nad uspavanim telima koja su joj pijano ležala na kauču gledajući je krajnje zabavljeno, "Ko se napija kao taoc? Jesu li vas terali na to?" 

"Aurora", polako ustavši uz pomoć brata koji mu ovaj put nije bio samo moralna već i fizička podrška jer su ga noge već davno izdavale, Nikolai je spustio svoj nežni dodir na obraze svoje žene zaboravljajući na bes koji je sijao u njenim očima, sve što je sada video bila je njena svilena koža bez traga povreda koje su ga izluđivale proteklih dana, "Mislio sam da sam te zauvek izgubio", nežno spustivši svoje usne na njene, više nije mogao da čeka njenu toplotu i ako mu je prijalo to hladno vikanje, "Mislio sam da sam te izgubio." 

"O čemu on priča?", okrenuvši se ka Lavu, Genevieve je tražila odgovor u očima svog muža koji više nije bio pospan ili veseo, "Šta se desilo?"

"Neko je puštao..", odmahnuvši rukom, Lav je gubio boju u licu dok je gledao svoju porodicu, "Puštali su trake..", prešavši rukom preko lica, nije imao snage da nastavi dopustivši bolu da ga savlada. 

"Idemo", uzevši ga za ruku, Genevieve je znala da mora biti jaka zbog ljudi koji su se borili jedni za druge, za ljude kojima su sada bile potrebne snažne žene i mirna noć, "Spavaćemo ovde večeras, ujutru nas čeka težak dan."

Gledajući kako se ljudi koje je voleo više od sebe potišteno povlače u tamu sigurnosti željni da izleče te bolne rane koje su im rezbarile srce, Petar je privukao ženu koju je najviše voleo bliže sebi, spreman da je štiti od svake boli koju bi svet mogao da joj nanese. Već je izgubio jednu ženu koja mu je bila vrednija od života, ne bi izdržao da ostane bez nje koja mu je utešila srce i odnela oblake iz njegovog života. Bilo mu je dovoljno da samo naslonjena na njega širi svoj miris po prostoriji, bilo mu je dovoljno da samo zna da je pored njega i da je dobro. 

"Petre", osmehujući se, Veronica je nežno spustila ruke na Petrove grudi povlačeći ga nazad u stvarnost, "Da li si me uopšte slušao?" 

"Izvini, izgubio sam se na momenat", doletevši nazad u stvarnost koja je bila tmurna, Petar se okrenuo ka Veroniki ovaj put fokusiran na svaku njenu reč, "Možeš da ponoviš?" 

"Možda je bolje da sedneš", klimnuvši glavom, poznavala ga je dovoljno da može da barata sa njegovim reakcijama, zato se nežno osmehnula dok ga je gurala ka najbližem kauču spustivši se na ivicu stola prekoputa njega, "Slušaš me?" 

"Veronica, plašiš me", uzevši je za ruku, odbijao je da mu pred očima leti strela bolesti koja je zakačila Ninu noseći je daleko iz njegovog života, nije mogao da da i Veroniku te je čuvao od te oštrice dodirom svoje snažne ruke, "Nešto se dešava?" 

"Moraš prestati da budeš večno na oprezu", spustila je poljubac na njegove nervozne usne dok se vraćala nazad na svoje mesto pred njim, "Imam samo nešto da ti kažem, mislila sam da je najbolje da ti čuješ prvi." 

"Moraš prestati da mi se igraš za živcima, znaš?", uspevši da izmami osmeh na njeno lice, očekivao je vesti poput dželata koji će mu presuditi sudbinu.

"Petre", trudeći se da zaustavi smeh, nežno je dodirivala njegove dlanove smirujući mu svaki napeti nerv, "Možda će se nešto u našim životima malo promeniti." 

"Želiš da daš otkaz?", namrštivši se, nije verovao rečima koje su napuštale njegove usne. 

"Petre, imaćemo dete."