MOĆ U SMRTI

Osoba iza vrata

"Dobićeš ono što si zaslužila jer si bila prilično loša devojčica", grube muške ruke su se spustile na sto pored kojeg je ona stajala bučno odvajajući svoje teško telo sa stolice u kojoj je nekada sedela glava ove porodice, "Mada ćeš ti to, naravno, shvatiti kao nagradu jer kroz tvoju krv teče greh mala, svesna si toga?" 

Znajući šta je očekuje, gledala je oko sebe poput uplašene laste koju su stavili u truli kavez za papagaje, te tužne oči je preplavila panika jer budućnost odavno nije bila svetla, "Plašila sam se da ne izgori, zato nisam šerpu držala duže na vatri", reči su napuštale njene usne pretvarajući se u uže dok je ona samo želela da budu spas, "Mogu da ugrejem, zaista mogu..", svesna da njene detinje reči ne dopiru do čoveka koji je pohotno gledao, okrenula se ka izbledelim očima svoje majke željna pomoći, "Mama, molim te, ugrejaću!" 

Žena na stolici u ćošku sobe je okrenula svoj pogled od detinjeg plačnog glasa ne želeći da učestvuje u delima čiji zvuk nije mogla da utiša a znala je da moraju uslediti, verovala je u propast sveta ali se nadala da njena porodica neće biti prva na udaru, sada je skretala pogled od bolnih povika koji su želeli da je probude iz ludila u koje je padala. Nije želela da bude budna, njena duša je odavno zaspala. 

"Ona je kriva što si takva", hrapavi glas istrošen duvanskim dimom se ponovo obratio detetu koje nije imalo snage da ga pogleda, poput predatora je imao svoj plen na nišanu i bio je spreman da ga ubije, "Tvoja sluđena majka je kriva, ona je odgajila divljakušu", vidno snažniji od dvanaestogodišnje devojčice, dopustio je da njegova senka prekrije njeno krhko telo dok su mu se ruke nadvijale nad nevinom kožom, "Ona i tvoj nemoćni otac koji nije želeo više da vas gleda pa je pobegao u zaborav."

Taj okrutni smeh je zapalio bes u detinjem srcu koji nije često mogla da oseti ni potpuno odrasla osoba. Jane je volela svoju majku ne krivivši je za zlo koje im je nanela ali pravu ljubav je osećala jedino prema svom ocu kojeg je trava prekrila mnogo pre nego što je mogla da mu zapamti glas. Znala je da je voleo i verovala je da je voli još uvek, bio je njen zaštitnik i zato je ona sada morala biti njegov. U nestvarnoj borbi Davida i Golijata svojom nemoćnom rukom je zgrabila šerpu bacivši na tog odvratnog čoveka istu. Njena majka je odustala ali je ona morala da se bori. 

"Ti odvratno derište", snažna gruba ruka se spustila na dečiji obraz pre nego što je gvozdena šerpa i uspela da dotakne pod, "Ja sam taj koji ti dozvoljava da dišeš! Ja!", besni povici su se prolomili kućom poput groma za sobom povukavši oluju plača čije suze ovaj put nisu pripadala detinjoj slabosti, "Nije te sramota da plačeš?", gledavši ženu u ćošku, na trenutak je svoj bes odvojio od nejake hrpe mesa koja je bila spremna za još jedan udarac. 

"Ostavi nas", tihi jecaji su prekinuli nekoliko momenata tišine pre nego što je grmljavina ponovno zaljuljala stan, "Vrati se u svoju kuću, samo nas ostavi u našoj." 

"Ti mene izbacuješ?!", besne korake su prekinuli brzi detinji prouzrokovavši bolan krik odraslog čoveka, "Mala životinjo!" 

"Ne smeš da spustiš ruku na moju majku", taj blagi povik bio je moćniji od galame koju je stvaralo disanje čoveka koji je bio spreman da ubije, "Ne smeš da nas diraš!" 

I pre nego što je uspela da zažmuri, devojčica je gledala krhko telo svoje majke kako postaje brana udarcima štitivši njeno nevino lice. Ovo više nisu bile bitke za preživljavanje, ovo je bio rat za život. 

"Dve nezahvalnice", osetivši snažan bol u glavi dok je u svojim rukama mešao nežne vlasi kose nje i njene majke, prekasno je shvatila da su bose ostale na snegu, "Da vas moje oči više nikada nisu videle! Nikada!" 

Tihi jecaj prekinut je glasno zalupljenim vratima koja su u svojoj hladnoći sakrila otmičara tuđih domova. Tihim korakom i uveliko odraslim pogledom, dvanaestogodišnja devojčica se okrenula ka svojoj majci obavijajući svoje nejake ruke oko krhkog tela žene koja skoro da nije ni postojala, "Izdrži mama, ja ću nas spasiti.."