Crno i belo - život •završena•

1. deo

- Ljubavi,jesi uzela svoj ranac? Vreme je da krenemo. - čula sam mamin glas.

- Da,evo ga tu. Samo da uzmem violinu i možemo da krenemo. - rekla sam radosno.

- Dušo mamina,violina se ne nosi na more. - rekla je blagim glasom.

- Zašto? - upitala sam.

- Zato što na more idemo da se kupamo,sunčamo,odmorimo. - rekla je ona uzimajući moj ranac.

- Ali mamice,meni je odmaranje kad sviram violinu,to me umiruje. - pokušala sam da je ubedim.

- Sofija,nećemo nositi violinu na more. - rekla je strožim glasom ali ipak milim.

Dobro,mogu da se pozdravim sa njom? - upitala sam.

- S kim? - pitala je mama odsutno.
- Sa Songitom. - rekla sam sltako,nevino,dečije. Inače,svoju violinu sam zvala Songita jer sam smatrala da ako lutke imaju ime,treba da ga ima i violina.

- Hajde,pozdravi se. Dolazim po tebe za pet minuta. - rekla je mama.

- Draga moja Songita,izvini što ne mogu da te ponesem. Misliću na tebe. Brzo će proći ovi dani dok nisam tu. Ostaćeš u svojoj torbi,nećeš se isprljati. Kad se vratim,sviraću te ceo dan,proizvodićemo najlepše zvukove. Volim te Songita. - rekla sam,prešla prstima preko nje i gudala,zatvorila je i ostavila na njeno mesto.

Mama me je izvela iz kuće,tata je već čekao u autu. Smestila me je u moje sedište i krenuli smo.
Gledala sam kroz prozor i uživala u pogledu. Išli smo preko neke planine,čini mi se da je to bio Zlatibor. Sunce je već bilo zašlo,hvatao se prvi mrak.

- Sofija,ljubavi,tu je tvoj jastučić. Uzmi ga pa odspavaj malo,ima još dosta do mora. - rekla je mama.

- Dobro mamice. - rekla sam.

To je zadnje čega se sećam. U sledećem momentu sam bila u nekom nepoznatom prostoru,sve je bilo belo i hladno iako je bilo leto.

- Evo,budi se. - čula sam nepoznati glas.

- Ko ste vi? - upitala sam.

Ja sam sestra Ivana. - rekla je ljubazna žena.

- Ja nemam sestru. - rekla sam.

- Ja sam medicinska sestra. - rekla je žena.

- Gde su mama i tata? Zašto sam ovde? - upitala sam uspaničeno.

- Dušo,imali ste saobraćajnu nesreću. Tebe smo uspeli da spasimo,ali tvoji mama i tata su... - zastala je.

- Oni su otišli na nebo? - upitala sam a suze su već navirale.

- Da. - izgovorila je tiho.

Verovatno su mi tad dali neki lek za smirenje jer se više ničega ne sećam. Posle par dana su rekli da sam dobro i opuštena sam iz bolnice. Po mene su došli neki ljudi iz centra za socijalni rad,trebalo je da me vode u dom.

- Molim vas da prvo idemo mojoj kući. Songita me čeka. - rekla sam.

- Ko je Songita? - upitala je visoka plava žena.

- Songita je moja violina. Obećala sam joj da ću se vratiti sa mora i da ćemo svirati. - objasnila sam.

- Da li znaš gde si živela? - pitala je.

Rekla sam adresu i oni su me odveli tamo. Songita je stajala tako kako sam je ostavila. Rekli su mi da mogu da uzmem šta želim iz kuće. Uzela sam najnoviju sliku sa mamom i tatom koju sam imala,sa mog 6. rođendana i Songitu. Ništa drugo mi nije bilo potrebno.
•
•
•
Spuštam buket crvenih ruža na grob svojih roditelja. Ponovo je taj dan,volela bih da nikad nismo išli na more. Prošlo je 10 godina.