The Nanny /L.T./

8. poglavlje

Dakle, naš gospodin Tomlinson me već danima ignorira. Priča sa mnom samo kada mu nešto treba, iako je i to jako rijetko. Sigurno se uvrijedio kada sam ga onaj dan napala, ali mene to ni najmanje ne zanima. Mene zanima njegova kćer koju on i dalje ignorira. Ponekad ga želim tako jako zveknuti po onom njegovom licu da ga zaboli kao što Auroru boli kada ju otac ignorira. I kao što mene boli što je ona tužna. On kao da ne razumije da nju to njegovo prokleto ignoriranje boli. Jednom je zaspala u suzama. Sve što sam ja htjela je da je on napokon primijeti i kada se to dogodilo sve je palo u vodu. Zašto imam osjećaj kao da sam ja nekako kriva za to? Možda sam stvarno ja to sve uništila. Nikada nisam mogla zavezati svoj brbljavi jezik. I sada je navodno on povrijeđen zbog mog dugačkog jezika, ali Aurora je ovdje najviše oštećena. Želim nekako to ispraviti, ali nisam sigurna kako. Sve oko mene se raspada.

Gledala sam u Auroru dok je sjedila pokraj mene i crtala. Nije zaslužila ovakvo djetinjstvo. Sigurna sam da se njezina mama sada okreće u grobu kada vidi kakav je Louis.

„hoćemo li malo pisati?"

„može." Veselo je kimnula glavom i okrenula novi list. Već je par dana učim pisati. Uskoro kreće u školu, što meni najteže pada, i ne želim da dođe u školu a da ništa ne zna. Znam kako djeca mogu biti okrutna i ne želim da je ismijavaju što ne zna slova. Napisala sam joj prvih deset slova abecede jedno ispod drugog i ona je samo trebala ispuniti cijeli red. Uskoro ću joj zadavati i neke riječi. Ali za sada idemo malim koracima.

„sada ih ima puno, ali znam ja da to mogu."

„naravno da možeš, dušo. Pametna si ti." Poljubila sam je u kosu i pratila što radi. Stvarno je pametna. Tek par dana pišemo i ona već zna i neke riječi i sama napisati. Brzo pamti, što je jako dobro. Ovim tempom će sve naučiti. Uskoro joj ja neću ni trebati, što me jako rastužuje. Ali ne želim razmišljati o tome. Ona zna da ću uvijek s njom pisati zadaće i pomagati joj u svemu.

„nikada mi nije išlo ovo slovo G. Baš je teško."

„da vidim." Uzela sam bilježnicu od nje kako bih joj pomogla. Slovo G joj je uvijek malo zapinjalo, ali znam da to može. Par puta sam joj pokazala kako da ga napiše i uskoro ga je i sama počela pisati.

„bravo. Vidiš da znaš." Ponosno se nasmiješila i nastavila s drugim slovima. Rastužuje me činjenica što ona mora učiti pisati sa svojom dadiljom. Nemojte me krivo shvatiti, obožavam biti s njome i stvarno je volim, ali ja bih željela da se njezin glupi otac malo potrudi i nauči je nešto. Ne želim niti pomisliti kako bi joj bilo u školi ako je on ne bi vozio.

„gotova sam, Po."

„bravo, djevojčice. Hoćemo još?"

„želim, naravno." Napisala sam joj i ostala slova abecede i ona je spremno počela pisati. Unatoč što ima šupka od oca, stvarno je dobro odgojena. To vjerojatno trebam zahvaliti njezinim bakama i djedu. Vidjela sam koliko je oni vole i brinu se o njoj. I vidjela sam koliko roditelji njezine mame mrze Louisa. Samo se nadam kako oni neće saznati kako Louis ignorira svoju kćer. Ne želim ni pomisliti što bi se moglo dogoditi.

Provjeravala sam što je Aurora napisala kada me je nekakva kretnja na vratima prekinula. Podignula sam pogled i shvatila da nas Louis promatra. Iza njega je bio Niall koji je pričao na mobitel. Nekoliko trenutaka smo se promatrali dok ja nisam maknula pogled s njega. Čula sam ga kako nešto mrmlja, ali sam ga ignorirala. Znam da mu se trebam ispričati zbog toga što sam mu sve rekla prošlog tjedna, ali jednostavno mi moja tvrdoglavost nije dala. Željela sam da se on prvi ispriča. Zakašljao se kako bi privukao moju pažnju, ali sam ga nekoliko trenutaka ignorirala dok sam pisala s Aurorom pa sam ga onda pogledala.