Buljim u zid već dva sata dok Louis pokraj mene mirno spava. Budna sam od pola šest jer me probudio nekakav neobjašnjivi nemir. Iako sam nakon dugo vremena zaspala mirnije nego inače, jutros se nisam osjećala nešto dobro. Sretna sam što je Nora napokon odustala od tužbe i Aurora ostaje s nama. Iskreno sam mislila kako ćemo se morati duže boriti i kako nikada neće odustati, ali ipak se dogodilo čudo. Morala je Aurora pričati s njome kako bi odustala od svega.
Ono što mene muči od jučer je moj i Louisev brak. Ili kraj istoga. Hoće li naš kraj sada doći brže od dogovorenoga ili ćemo ipak ostati u braku godinu dana? Jučer sam se stalno mučila tim pitanjima i na ni jedno nisam znala odgovor. Želim njega pitati što će se sada dogoditi, ali me je previše strah njegovog odgovora. Ne želim ih napustiti, ali znam da će taj dan jednom morati doći i taj dan ću se slomiti više nego prije. Uz njih sam postala sretnija. Uz njih mi se bude osjećaji za koje nisam niti znala da ih imam. Uz njih se osjećam sigurnije. Volim Auroru kao da je moja kćer i bit će mi teško ostaviti je.
Kako će izgledati naš oproštaj? Kako reći jednom djetetu da se moramo rastati i da ja moram otići?
Naše zbogom će stvarno biti bolno. Nisam sigurna kako ću nastaviti sa svojim životom kada ih napustim. Mislim da će moj život tada stati jer su njih dvoje moj život. Njih dvoje su me ponovno učinili sretnom i nikada neću moći nastaviti bez njih.
Pitam se da li i Louis razmišlja o našem kraju. Pitam se što on misli o svemu ovome. Oboje nas je iznenadilo i usrećilo što je Nora tako brzo odustala od tužbe. Sreća na njegovom licu je bila neopisiva kada sam mu rekla te novosti. Poslije smo pričali do dugo u noć, ali nismo se doticali teme našeg braka.
Možda je i njega strah pitati mene o kraju našeg braka? Možda oboje dijelimo isti strah i ne želimo si reći zbogom.
Louis se pokraj mene promeškoljio, a onda je prebacio ruku preko moga stomaka. Vidjela sam kako se mršti u snu, a onda je otvorio svoje oči. Pogledao me je pa stavio svoju glavu u moje krilo.
„zašto ne spavaš? Koliko uopće ima sati?"
„pola osam je. Možeš nastaviti spavati, još je rano."
„želim da i ti spavaš. Dođi pokraj mene", rekao je i opet legao na svoju stranu. Spustila sam se i legla pokraj njega te pogledala u te prekrasne plave oči. Louis mi se smiješio dok je promatrao svaku krivinu na mome licu.
„jesam li ti već rekao kako izgledaš prekrasno ujutro?"
„mislim da nisi niti jednom i moram ti reći da sumnjam u to."
„sumnjaš u to da si prekrasna ujutro?" upitao je. Kimnula sam glavom na što se on namrštio i još više približio svoju glavu mojoj. „e pa izgledaš jebeno prekrasno, malena. Obožavam te promatrati takvu pospanu i raščupanu od spavanja. Vjeruj mi kada ti kažem da obožavam taj prizor." Nasmiješila sam mu se. Nisam znala što bih rekla. Iako za sebe nikada ne bih rekla da sam prekrasna ujutro jer izgledam kao da mi je glava prošla kroz centrifugu, ali obožavam njegove riječi. Obožavam što se uz njega mogu opustiti i biti svoja. Pred njime ne moram glumiti. Kada sam s njime imam potrebu stalno ga grliti i više ga nikada ne pustiti.
„nešto te muči. Vidim po tebi da si odsutna. Što se događa?" Poželjela sam mu sve reći jer znam da je s njime lako pričati, ali opet me je previše strah saznati njegov odgovor.
„sve je u redu. Nisam se dobro naspavala. A i jako sam sretna. Pobijedili smo Noru."
„stvarno jesmo. Mislio sam da ćemo se mjesecima boriti s njome, ali ipak se dogodilo čudo."
KAMU SEDANG MEMBACA
The Nanny /L.T./
Fiksi Penggemar„znam li ja tebe? Izgledaš mi poznato." „ne, gospodine. Ne bih rekla", lagala sam.
