Kraljevstvo nadmoćnih

37. Delići duše

U tišini smo hodali do tatine kancelarije. Par puta sam je pogledao i video da nervozno trlja dlanove dok zamišljeno hoda ispred sebe, a disanje joj je bilo glasno kao da je upravo pretrčala maraton. Nervozna je, to se oseća u vazduhu. Skroz je razumem. Da sam ja na njenom mestu, verovatno bih se osećao potpuno isto kao ona. Jutros je živela u šumi, a sada ide da upozna kralja i kraljicu koji su joj takođe roditelji koje nikada nije ni videla.

Uhvatio sam je za ruke, a onda smo se polako zaustavljali sve dok nismo stajali na desetak metara od vrata iza kojih su se nalazili naši roditelji. Upitno me je pogledala te skupila obrve. Strpljivo je čekala da progovorim i objasnim zašto sam je zaustavio.

,,Biće sve u redu, ne brini. Ako želiš, ja ću ući prvi i pripremiti ih na sve, a onda ću te pozvati da uđeš unutra."

Spustila je pogled. ,,Nije u tome stvar, mislim na to ko će ući prvi i da li ćeš im reći ko sam pre nego što ih upoznam. Stvar je u tome da... da se bojim da im se neću svideti. Mislim, možda nisam onakva kakva su hteli da budem, možda su hteli da budem otmena i obrazovana princeza koja treba da se uda za zgodnog bogataša, dok sam ja samo devojka koju su odgajile nimfe i koje je živela u kolibi kilometrima daleko odavde."

Pričala je sa tolikom tugom u glasu da mi je došlo da je jako zagrlim i ne puštam, ali to joj neće pomoći trenutno. Jedino što može da je oraspoloži je da vidi naše roditelje kako je vole baš takvu kakva jeste, bez obzira što je nisu oni napravili takvom niti imali bilo kakav uticaj u njenom odrastanju i sazrevanju.

Koliko god mrzeo nimfe, moram priznati da su je poprilično dobro odgajile. Sasvim je normalna devojka za svoje godine, na mestu i bez mnogo nedostataka, s obzirom na to da nije odrasla sa vukodlacima i znam da je jako teško savladati sve ono što nas dočeka od rođenja, samokontrola je jedna od tih stvari. Lena je primer da čak i posle toliko godina ne može sve biti savršeno i da je potrebna jako velika priprema za sve to. Nisam dugo sa Annom i nisam video kakva je kad se naljuti ili kad je neko napadne, ali imam neki osećaj da ume da se kontroliše.

,,Slušaj, oni nisu takvi. Nisu ljudi koji osuđuju. Mama je najbolja žena na svetu, žena zmaj što bi se reklo. Uvek je nasmejana, draga, život bi dala za samo jedan moj osmeh kada sam tužan. Tata je, doduše, isti iznutra, ali nemoj da te njegova spoljašnjost prevari. Biće strog i pretvaraće se kao da ga nije mnogo briga, ali to je sve zato što u dubini duše brine možda čak i više nego mama. Više ne pamtim koliko puta sam bio kažnjen jer sam otišao u šumu bez njegove dozvole, a naš li zašto mi je to toliko branio?", odmahnula je glavom. ,,Znao je da se tvoji otmičari kriju negde tamo, negde gde mogu i mene da nađu ako se previše odaljim od zamka. Samo je brinuo, to je sve, a ja to nisam shvatao sve ove godine. U suštini, njih dvoje su najbolji roditelji koje si mogla da dobiješ, zato nemoj da brineš, u redu?"

Zatvorila je oči i duboko udahnula, par sekundi je držala dah, a onda je izdahnula i pogledala me. ,,U redu, spremna sam", nasmejala se. Uhvatio sam je za glavu i poljubio u čelo, a onda smo krenuli ka vratima. Kada sam stavio ruku na kvaku da otvorim vrata, uhvatila me je za rame. Pogledao sam je.

,,Možda da ipak probamo sa onom malom najavom", rekla je nervozno se smešeći.

Nasmejao sam se. ,,Ako tako želiš."

Otvorio sam vrata i ušao unutra. Tata je sedeo na svom mestu, a mama je stajala iza njega i gledala kroz prozor. Čim sam ušao, oboje su me pogledali. Stao sam na sredinu sobe i odmah počeo sa pričom jer nisam hteo sa gubimo vreme. Nadam se da će sada konačno shvatiti kakva je Elizabeth zapravo i da će verovati svemu što kažem. Osim toga, imam i svedoke koji su prisustvovali Elizabethinom priznanju. Rekao sam im sve, od reči do reči. Oboje su me pažljivo slušali, a kada sam došao do dela sa nimfom i devojkom koju je dovela, koja takođe ima dosta sličnosti sa mnom, mama se umalo srušila pa joj je tata pomogao da sedne.

,,Mama?", zabrinuto sam joj prišao. ,,Jesi li dobro?", čučnuo sam ispred nje i uhvatio je za ruke.

,,Jesam mili, dobro sam. Samo...", stavila je prste jedne ruke na deo iznad nosa, između obrva. Sedela je tako neko vreme, a onda me je pogledala suznih očiju. ,,Da li si siguran u to?"

Odmah sam znao na šta misli i nasmejalo me je to što sam ne sto, već milion posto siguran da je to istina.

,,Ako je Elizabeth zaista takva kakvu si je opisao", tata je počeo. ,,kako da znamo da ovo nije još jedan njen trik?"

,,Zato što imam dokaz."

,,Kakav?", upitao je zbunjeno. Samo sam se nasmejao i polako ustao. Došao sam do vrata i otvorio ih te provirio napolje. Anna je stajala pored, naslonjena na zid, kada me je primetila uspravila se i pogledala me. ,,Dođi", pružio sam joj ruku koju je ona odmah bez oklevanja prihvatila. Polako smo zajedno ušli unutra dok mi je sve više stiskala ruku. Stali smo na mesto na kom sam ja bio pre nego što sam otišao kod mame.

Gledala je malo u nju, malo u tatu, a njih dvoje nisu sklanjali pogled sa nje. Osećao sam se kao da se nalazim u jednoj od onih scena u turskim serijama kada se desi nešto bitno, pa svi gledaju jedni u druge narednih pola sata.

Ili nekoliko epizoda, ako ćemo iskreno.

Mama je polako ustala i nesigurnim koracina joj prišla. Stala je ispred nje i proučavala joj lice par sekumdi, sve dok nije stavila svoje ruke na isto. Oči su joj se sve više punile suzama dok je hrapavim glasom izgovarala sledeće reči:

,,To si ti", šapnula je i nasmejala se. Anna mi je tada pustila ruku dok se takođe smejala. Odjednom su se našle u zagrljaju koje su obe jako dugo čekale, a čekanje se isplatilo i sada su tu – u najtoplijem i najmekšem zagrljaju ikada. Obe su plakale kao lude, a ja sam imao osećaj da će se jedna od njih sve ugušiti zbog jačine stiska ove druge. Odvojile su se tek toliko da jedna drugoj vide lice, a onda ju je mama poljubila u čelo, u jedan obraz pa u drugi i dok ju je tako obasipala poljupcima, a Anna se na sve to samo smejala, ja sam skrenuo pogled na tatu.

Da su okolnosti drugačije, verovatno bi mi se srce slamalo zbog njegovih suza koje vidim prvi put u životu, ali razlog je za mnogo više od slamanja srca, danas je razlog za sastavljanje istog. Nismo mi danas dobili samo sestru i ćerku, dobili smo i deliće duše koji su otišli zajedno sa njom, a sada su tu. Napokon.

Kada je mama konačno završila sa njom, malo se odaljila kako bi Anna dobila pogled na tatu koji je odmah počeo da joj prilazi, sve dok joj nije bio dovoljno blizu da je uhvati za ramena i čvrsto ih zabije u svoje grudi dok mu je glava počivala na njenoj. Par puta bi je spustio i otisnuo jedan poljubac u njenu kosu, a onda bi je opet vratio na prethodno mesto. Nakon nekoliko minuta, odaljio se od nje i stavio joj ruke na obraze.

,,Anna, lepoto moja, ja sam Arthur, tvoj tata", govorio je blagim glasom i nežno je mazio, kao da se boji da će se slomiti ako je dodirne jače.

,,Znam", smejala se dok se trudila da obriše sve suze, ali bezuspešno jer je svakom obrisanom suzom dolazila druga.

Glavom je pokazao na mamu. ,,Daisy, tvoja majka."

,,I to znam", pogledala ju je i primetio sam da joj je usna zadrhtala.

,,Pa, pošto vidim da sam ovde višak...", hteo sam da odem i dam im malo vremena nasamo, ali nisam uspeo u tome jer me je mama brzo uhvatila za ruku i povukla ka njima. Sekundu kasnije, svi smo se našli u jednom velikom porodičnom zagrljaju. Malo je reći da je osećaj fantastičan. Bilo je kao da je ceo svet naš i da nam ne treba ništa drugo osim para ruku kako bi što jače stegli jedni druge. Čudno je to kako je za sreću potrebno tako malo. Do pre sat vremena smo bili ubeđeni da smo je sahranili, da je naša borba gotova, a sada... pa, sada vidim da je naša borba tek počela. Borićemo se, i pobedićemo. Stojim iza toga.

_________________________________

Donovan fam <3

Jedva sam čekala da se sretnu!