Kraljevstvo nadmoćnih

32. Kajanje

☆Jasmine Price☆

Vratila sam se u sobu poraženo gledajući u pod. Još jednom je odbio moju molbu. Još jednom me nije ni pogledao dok sam ga bespomoćno molila da povuče objavu. Nije hteo ni da čuje. Ja više nisam niko za njega. Više nisam njegova ćerka. Sada sam samo jedno veliko razočarenje za ovu porodicu. Uprljala sam ime Price koje se godinama gradilo, koje su svi nekada poštovali. Mrlja je velika i tamna i nikada neću uspeti da je sperem. A zašto? Zato što sam se zaljubila?

Tako mi i treba kada se igram sa zakonom. Pogrešila sam, znam to, ali volim ga. Stvarno. Možda će zvučeti patetično, ali i dalje ga nisam zaboravila. A i kako bih, kada je prošlo svega tri dana od kako smo raskinuli i od kako je objavljen rat. Tri dana od kako pokušavam da ubedim tatu da odustane, ali ne ide. Sramota me je. Mnogo me je sramota. Ne zato što sam se zaljubila, ne zato što sam dopustila da ga izgubim, ne zato što sam ispala patetična pred njim, već zato što sam razočarala ljude koji su mi bili uzori, idoli za dalji život, koji su sve dali za mene, a ja im vraćam izdajom – svoje roditelje.

Da li je sebično što bih sada želela da nestanem? Da me nema? Pretpostavljam da jeste jer bih onda sve ove ljude ostavila u haosu koji sam sama napravila. Ljudi će me pamtiti kao izdajnika.

Zašto se žališ, glupačo?! Treba da budeš srećna što te nije izbacio napolje!

Sela sam na krevet i gledala u beo zid ispred sebe. Beo je koliko i moja koža. Ne jedem, ne pijem, samo plačem i spavam. Kao neka beba. Neki bi rekli da imam neki poremećaj, ali ja mislim da je u pitanju griža savesti. Da, grize me savest zbog svega. Zašto sam morala da odem u šetnju taj dan? Zašto je on prešao granicu? Zašto smo se sreli? Je li ovo nekakav test? Neka lekcija o životu? Ako jeste, neka prestane! Naučila sam lekciju!

Shvatila sam da, koliko god svi govorili da sama sebi budeš na prvom mestu, ponekad treba da brineš i o drugima.

Da sam to radila, da me nije bilo briga kako će tata reagovati na moju vezu, da se nisam pravila kao da sam popila svu pamet ovog sveta, da nisam mislila da je moja sreća bitnija i da će sve biti u redu, sada bi sve bilo drugaćije, ali nije i tu nažalost ne mogu ništa.

U sobi sam sedela par sati i razmišljala o svemu što se dogodilo i što će se tek dogoditi. Osetila sam blag povetarac kako mi mrsi kosu. Pogledala sam desno i videla da je balkon otvoren. Prijao mi je svež vazduh. Osećala sam se kao da sam zatvorena negde gde jedva ima kiseonika. Disala sam teško, kao da se gušim.

Polako sam ustala i otišla na balkon. Stavila sam ruke na ogradu i zagledala se u nebo. Nebo je jedino što se nije promenilo. Jedino je ono ostalo onako kako je i bilo. Lepo i mirno, a na zemlji, vladao je pravi pakao.

Spustila sam pogled kada sam čula korake. Mnogo koraka.

Gledajući dole, ispred zamka, pogled mi je išao levo, pa desno, pa opet levo i tako sve dok moj mozak nije ukapirao da se čitava vojska, sa tatom na čelu grupe, kreće prema Nimfinom jezeru – granici sa Kraljevstvom vukodlaka.

Oblio me je hladan znoj i brzo sam istrčala iz sobe uputivši se napolje. Trčala sam kao da me jure krokodili. Na izlazu iz zamka, na stepenicama, ugledala sam Hannu.

Sa suzama u očima je gledala za trupom koja se sve više odaljavala od Kraljevstva. Tek kada sam joj prišla, videla sam da je sva natekla od plakanja, a oči su joj bile crvene.

,,Šta se dešava?", tiho sam upitala iako sam znala odgovor.

,,Počelo je", rekla je hrapavim glasom.

,,Hanna? Jesi li dobro?", postavila sam najgluplje pitanje na svetu.

,,Da li ti izgledam dobro?", malo je povisila glas. Prišla sam joj i čvrsto je zagrlila, ali mi zagrljaj nije bio uzvraćen. Odgurnula me je i oštro me pogledala. ,,Slušaj, Jasmine, ti meni jesi prijateljica, čak iako je čudno što si posle svega to ostala, ali bude li moj brat poginuo u ratu koji si ti izazvala, kunem ti se...", s nedovršenim rečima je otišla od mene, a ja sam ostala da gledam iza nje.