Kraljevstvo nadmoćnih

14. Cece

☆Antoan Wilson☆

Šetam šumom i, naravno, razmišljam o njoj. Toliko mi nedostaje da je postalo nepodnošljivo, ali ona ne želi da se nađemo. Ne zato što ne želi da me vidi, već zato što se plaši da će nas videti zajedno. Ipak je ona iz drugog Kraljevstva i naša veza je zabranjena tako da je razumem.

Neću ići do njenog Kraljevstva. Ne mogu. Želim, ali ne smem.

Voleo bih da mogu da odem tamo i da je pred svima poljubim i dam im do znanja da je ona samo moja.

Sećam se dana kad smo se upoznali. Pre dve godine. Najlepši dan u mom životu. Šetao sam šumom, kao i sad. Dan je bio sunčan, kao i sad. Duvao je topao vetar, kao i sad. Onda sam zastao, kao i sad. Zagledao sam se u drvo pored kog je ona sedela, kao i sad.

Sve je isto, samo što ona sada nije tu. Ne sedi pored drveta. Ne plače. Ne proklinje dan kada se rodila. Ne pokušava da pobegne kada me je ugledala jer se uplašima da ću je ubiti tako što ću joj isisati krv.

Nakon što sam uspeo da je uhvatim, objasnio sam joj da joj neću nauditi. Ispričala mi je tešku priču o tome kako je u veoma lošim odnosima sa roditeljima i kako je napustila teritoriju svog Kraljevstva jer zna da je oni ovde nikada ne bi tražili. Rekla mi je da ne želi da se vraća tamo, da joj je muka od svega i da samo želi da je nema, da ne postoji i da prestane da oseća svu bol koju su joj naneli.

Možda prenagli pokret od strane nekoga koga je tek upoznala, ali nisam mogao da se susdržim, a da njene ruke ne uzmem u svoje i pomazim svaku modricu koju sam uspeo da vidim jer je nosila duge rukave, verovatno u pokušaju da sakrije ostale.

Odlučio sam da joj pomognem. Neću dopustiti da završi kao neko đubre pokraj puta. Pala mi je u naručje i tu je plakala jako dugo, a ja sam neprestano razmišljao kako da je spasem od toga da joj ponovo naude.

Jer, kako možeš nauditi osobi koju voliš? Očigledno je njeni roditelji nisu voleli, ali ja sam tu da joj pružim svu ljubav koja joj je nedostajala.

Da, zavoleo sam je na prvi pogled. Tada nisam verovao da je to moguće, ali sada znam da jeste. Nastavio sam da šetam do našeg drveta i seo sam pored istog. Naslonio sam glavu i zatvorio oči. Ponovo razmišljam o njoj. Cece! Kad ćeš mi izaći iz glave?!

Prestao sam da razmišljam o njoj na trenutak. Osetio sam kao... kao da me neko posmatra. Ili to ipak nije bio samo osećaj?

Otvorio sam oči i ugledao je. Bila je prelepa, kao i uvek. Na licu je imala onaj njen prelep osmeh od kog mi je srce zaigralo. Ustao samo toliko brzo da mi se zavrtelo u glavi. Zatvorio sam oči i leđima se naslonio na drvo.

,,Jesi li dobro?", prišla mi je.

Ponovo sam otvorio oči i susreo se sa njenim zabrinutim pogledom.

,,Cece?", izgovorio sam promuklo.

,,Nikada nećeš prestati da me zoveš tako, zat ne? Imam ime."

,,To si stvarno ti?", nisam mogao da verujem svojim očima.

,,Ja sam ljubavi. Što ne bih bila?", nasmejala se.

Brzo sam je zagrlio. Naslonila je glavu na moje rame i obgrlila me rukama oko struka.

Tako zagrljeni smo stajali oko pet minuta. Mirisao sam joj kosu i mazio je po glavi. Nevoljno sam se odvojio od nje. Stavio sam svoje ruke na njene obraze i pogledao je. Gledali smo se par sekundi, a onda sam je poljubio.

Ovaj poljubac je bio drugačiji od ostalih. Nekako je bio najlepši, najsladji do sad. Verovatno zato što se nismo videli mesecima pa mi je čudno što je sad tu. Odvojili smo se i naslonio sam svoje čelo na njeno.