Kraljevstvo nadmoćnih

23. Zatvorenik

☆Antoan Wilson☆

,,Je l' ima nekih novosti?", pitao sam Henrya kada je ušao u moju kancelariju.

,,Ne, ništa nije javljeno. Za sad. Tako sam barem čuo."

,,Kako to misliš tako sam barem čuo? Rekao sam ti da dobro proveriš sve! Treba da budeš sto posto siguran u ono što pronađeš!"

,,Znam, ali-"

,,Nema ali! Ili radi kako treba ili nemoj da radiš uopšte! Je l' znaš zašto sam te izabrao?"

,,Jer me poznaješ ceo život, veruješ mi, najbolji smo prijatelji...", počeo je da nabraja.

,,Upravo tako! Nemoj da iskorišćavaš naše prijateljstvo! To što si mi prijatelj ne znači da ne možeš biti kaženjen zbog neobavljenog zadatka."

,,Imam i ja dušu, znaš? Ne mogu dvadeset četiri sata dnevno da radim za tebe. Imam svoj život, čoveče!"

Ustao sam. ,,Nije tako bilo kada smo pričali o poslu. Rekao si da ćeš uvek biti tu, koliko god ovaj posao bio težak."

,,Da, to je bilo jer nisam znao da ćeš me zbog najmanje sitnice vraćati i terati da radim sve ispočetka! Ne znam šta ti se desilo! Ta ludača ti je isprala mozak! Nisi svoj otkad si s njom! Otkad si se poslednji put video sa njom postao si toliko nepodnošljiv da me čudi što još uvek pričam sa tobom!"

Za sekundu sam se našao ispred njega. Uhvatio sam ga za vrat, podigao i naslonio na zid.

,,Ne pričaj tako o njoj! Ne poznaješ je! Ona je nešto najbolje što mi se desilo u životu!"

,,Imaš li ti predstavu koliki rat će izbiti kad tvoj otac sazna da se zabavljaš sa vukodlakom? Sravniće nas sve za zemljom!"

,,I sam znaš da moj otac trenutno nije u stanju da uradi tako nešto, ali svejedno, nije me briga! Volim je!"

,,Možda ona tebe ne voli", udario sam ga najjače što mogu. Pao je dole i brisao krv koja je nakon mog udarca potekla iz njegovog nosa.

,,Kako se usuđuješ da tako nešto kažeš?!"

,,Samo pokušavam da ti pomognem! Neću da dozvolim da te neka mala upropasti! Pazi šta radiš! To ti govorim iz najbolje namere", ustao je i izašao.

On će meni da me ona ne voli! Moja Cece da me ne voli?! Dobar vic! Ona je najbolja osoba koju poznajem.

***

Pokucao sam na vrata njegove sobe. Za nekoliko sekundi vrata su se otvorila, a on me ne začuđeno pogledao.

,,Šta ćeš ti ovde?"

,,Je l' mogu da uđem?", pitao sam.

,,Da, uđi", sklonio se sa vrata i ja sam ušao u njegovu sobu.

,,Šta je bilo?", upitao me je.

,,Pa... Možda sam malo preterao danas."

,,Možda? Malo? Druže, razbio si mi nos jer sam se zabrinuo. Tebi je to malo?"

,,Dobro, mnogo sam preterao. Izvini. Znaš kakav sam kad se ona spomene. Šta bi ti uradio da ti ja kažem da te devojka, koju ti obožavaš, ne voli?"

,,Sahranio bih te. Ma razumem sve, ali ako te bude izigrala nemoj da mi plačeš pred vratima moleći me da te pustim i utešim."

,,Ja to nikad ne bih uradio!", branio sam se. ,,Ja sam muškarčina, a muškarčine to ne rade!"

,,Da, da", nasmejao se.