Kraljevstvo nadmoćnih

4. Naslednik

,,Ja čekam!", te reči je otpevala.

,,Am...", nisam hteo da je oženim, ni sad ni za milion godina, ali ne želim da povredi Jasmine. Jeste da smo se tek upoznali, ali svejedno ne želim da umre zbog mene. ,,Dobro, razgovaraću sa tatom ujutru", predao sam se. Nisam imao baš nikakvu ideju kako da se izvučem iz ovoga tako da ću morati da se pretvaram da ću je oženiti, dok budem smišljao nešto.

,,Tako te volim", nasmejala se, obgrlila me rukama oko vrata i poljubila u ugao usne. ,,Laku noć, ljubavi", još jednom me je poljubila u obraz, zbog čega nisam mogao da odolim, a da ne prevrnem očima, te sam bez reči izašao iz sobe i uputio se ka svojoj.

* * *

Jutro je osvanulo. Probudio sam se u dobrom raspolozenju, ali je to stanje napustilo moje telo čim sam se rasanio i shvatio šta moram da uradim. Ja sam osoba koja ne voli da spava. Znam da je to čudno, ali jednostavno ne volim. Sad sam poželeo da nikada ne svane i da se nikada ne probudim i to iz samo jednog razloga: danas ću reći tati da venčanje bude ranije.

Kako divan početak dana!

Smoreno sam ustao iz kreveta i uputio se ka kupatilu. Kada sam se pogledao u ogledalo, video sam da sam beo kao vampir. Mrzim vampire, baš zato je ovo poređenje još gore nego što zvuči. Skinuo sam pidžamu i ušao u tuš-kabinu. Pustio sam hladnu vodu da mi se sliva niz telo i pripremi za današnji dan. Kada sam završio sa celokupnim spremanjem, izašao sam iz sobe i sišao niz stepenice do prvog sprata te se uputio do kraja hodnika ka trpezariji. Već sam mogao da osetim miris svežeg peciva i crne kafe.

Da li znate onaj osećaj kada pomislite da dan ne može da bude gori? Moj je upravo postao. Ne mogu da verujem da sam toliki baksuz i da dan ne može da mi počne kao i svakom normalnom biću. Leon. To je osoba koju sam danas, sada, najmanje želeo da vidim. Čak sam se i Elizabet radovao više nego njemu.

Pokušao sam da ga ignorišem i odem na doručak, ali kreten me je uhvatio za ramena i okrenuo ka sebi.

,,Šta hoćeš?", već sam se smorio. Momak je neviđni smarač, ali još gore od toga je to što on to ne kapira. Hvala bogu pa nismo rođena braća. U suprotnom bih i ja pokupio malo njegove glupoće.

,,Da popričamo malo", osmehnuo se kao da je upravo ispričao najsmešniji vic na svetu.

,,O čemu?", upitao sam iako me odgovor baš i nije zanimao.

,,O tvojoj prijateljici", raširio sam oči. Zar i on zna za Jasmine?

,,Kojoj prijateljici?", opet sam se pravio glup. Ako mu je Elizabeth rekla...

,,Pa o Leni, naravno."

Lena je moja drugarica iz detinjstva i šta god joj je ovaj mamlaz uradio debelo će mi platiti. Ne novcem, naravno. Nismo se videli nekoliko meseci zato što je ona bila na nekoj obuci. Učila je kako da kontroliše bes. Nije ni njoj lako što je takve naravi, ali ako odrastaš sa nekim kao što smo Jay i ja teško da ćeš uspeti da ostaneš normalan. Roditelji su je prijavili za to. U početku se bunila jer je imala osećaj da je svi odbacuju zbog toga, ali se kasnije smirila jer je shvatila da joj svi želimo dobro. Nije jedina koja ima takav slučaj i nije teško pobediti to, samo je potrebno da to želiš, a Lena je itekako želela da prestane da se nervira oko sitnica pa je pristala da ode tamo. Često nam je pisala (jer su joj tamo oduzeli telefon) i pričala kako je tamo super, da je upoznala mnogo prijatelja, ali i da jedva čeka da se vrati jer joj svi mnogo nedostajemo. I ona meni nedostaje tako da jedva čekam da je vidim.

,,Šta si joj uradio?", prodrao sam se, a onda sam se setio zašto je to nemoguće. ,,Ustvari, nisi mogao ništa da joj uradiš, ona nije ovde. Na obuci je."