Kraljevstvo nadmoćnih

46. Veče igara

☆Logan Donovan☆

Polako se smrkava i nakon svega što se desilo, odnosno nakon što smo shvatili šta zapravo znače Mijine poruke i jedva uspeli da ubedimo roditelje da lažnom Sullivanu ne veruju i da mu ne govore ništa, čak iako je to za Aurorinu sigirnost jer je voli više od sebe, odlučili smo da malo odmorimo jer umorni ništa nećemo postići.

Šetao sam vrtom sa Jasmine držeći je za ruku, dok je ona sve vreme nenormalno brzo pričala o biljkama koje nas okružuju, koliko su lepe i da neke nikada nije videla jer ih kod njih nema. Pažljivo sam je slušao kako bih znao šta voli. Nije mi direktno rekla šta joj se sviđa, a šta ne već sam sâm primetio sjaj u njenim očima kada, na primer, priča o ružama, dok kada priča o, lalama ili orhidejama priča kao da je to najobičnije cveće na svetu. Zapravo, svaki cvet je poseban i lep na svoj način, ali iz nekog razloga ruže najviše voli.

Došli smo do dela vrta koji ju je na prvi pogled oduševio. Živa ograda je rasla tako da je oblikovala veliki krug koji je na dva mesta imao ulaz, odnosno izlaz, a unutar kruga je ceo pod bio ukrašen kamenom stazom. Uz ivicu žive ograde je bilo raspoređeno pet klupa. Na sredini staze, odnosno kruga, nalazila se velika fontana, a oko nje još cveća koje je posađeno u zemlji.

,,Sedi, odmah dolazim", klimnula je i smestila se na jednu klupu, dok sam se ja uputio na drugo mesto. Nešto mi je zapalo za oko dok smo šetali i želim to da joj pokažem. Stigao sam tamo, čučnuo ispred i polako ubrao verovatno najlepši cvet koji sam ikada video.

Vratio sam se kod nje. Sedela je rukama naslonjena na klupu, ispruženih nogu i sa blagim osmehom posmatrala fontanu ispred sebe. Smestio sam se pored nje, zbog čega me je odmah pogledala.

,,Pre nego što kažeš da su ti ruže omiljene i da uopšte nisam slušao ono što si pričala, samo da znaš da sam slušao svaku reč, ali se kladim da ovakav cvet nikad nisi videla, bar ne uživo", pružio sam joj buket ljubičastih kandilica, a osmeh joj je odmah postao veći. Približila ga je svom nosu i pomirisala, dok me je sve vreme gledala svojim nebesko plavim očima, koje su se caklile na mesečini.

,,Divni su, hvala ti," stavila je ruku na moj obraz i približila me sebi, a sekundu kasnije sam mogao da osetim njene meke usne kako pomeraju zajedno sa mojima, a povetarac joj je mrsio lokne zbog čega se malo namrštila, a ja sam se samo smejao.

,,Nije smešno", odaljila se i protresla kosu. ,,Mrzim kad se ovo desi", nastavila je da gunđa kako joj kosa sad izgleda kao žbun pored kog smo prošli pre nekoliko minuta, a ja sam je sve vreme gledao sa velikim osmehom na licu. ,,Smešno ti je, ha?", nasmejala se i rukom mi razbarušila kosu.

,,Hej, nije fer! Ja nisam ništa uradio, vetar je kriv! Sad si mi samo pokvarila frizuru, a ja sam se trudio da izgleda lepo samo za tebe", pravio sam se da sam ljut i pokušao da popravim kosu.

,,Jaka ti frizura. Ali ako ti je već stalo do mog mišljenja, više mi se sviđa ovako", nasmejala se i naslonila glavu na moje rame. Sedeli smo tako par minuta, a onda mi je sinula jedna ideja.

,,Hej, hoćeš pošto smo sad slobodni da pokušamo da... znaš... pokušamo da spojimo Auroru i Jaya?"

,,Ponovo te pitam – siguran si da je ona ta koja mu se sviđa?"

,,Bio je nervozan kad je seo pored nje, a nikada nije takav. Zapravo, nisam imao priliku da popričam sa njim o tome i nisam sto posto siguran, ali ko drugi bi mogao da bude? Lena mu je kao sestra, a sa Annom jedva i da provodi vreme. Sa Autorom se polako zbližava i kolike su šanse da je to samo prijateljstvo?"

,,Pa, velike, ali ako ti tako kažeš... Što se mene tiče može. A šta da uradimo?"

,,Ništa konkretno. Samo ćemo ih pozvati na druženje da se malo zbliže. Ja poznajem Jaya, ti Auroru i neće im biti neprijatno. Samo nam treba neka zanimljiva društvena igra, koja po mogućnosti nije monopol jer je i meni i njemu muka od nje. Kad bolje razmislim, imam pravu igru za to."