Kraljevstvo nadmoćnih

13. Dadilja

☆Jasmine Price☆

Par dana kasnije...

Trenutno se posle dugo vremena nalazim u podrumu gde mućkam neke bućkuriše. Nisam to radila... pa, od kako sam se upoznala sa Loganom.

Ne znam zašto, ali u poslednje vreme nisam ni razmišljala o tome da dolazim ovde. Nekako kao da sam to smetnula s uma zbog svega što se desilo. Pomalo se osećam loše što kršim pravila, a najviše bi trebalo da ga poštujem kao ćerka onoga ko je postavio ta ista pravila.

Završavala sam napitak za brži rast cveća, kad sam čula kako se vrata podruma otvaraju. Brzo sam uzela knjigu recepata, iz koje gledam potrebne sastojke za napitak, činiju u kojoj sam sve to pravila i kašiku kojom sam mešala, telefon koji sam stavila u džep farmerki i kesu sa travama to jest sastojcima koje sam pronašla u šumi.

Otrčala sam do stola koji je bio prekriven dugačkim stolnjakom, dosezao je do poda. Zavukla sam se ispod, polako spustila sve stvari i osluškivala šta se dešava. Ko je ušao?

Neko je silazio niz stepenice. Stao je. Onda je opet počeo da hoda približavajući se mestu na kom sam se krila. Koraci su ponovo prestali, a ja sam mogla da osetim kako neko čuči ispred mene.

Stavila sam ruku na usta kako bih prikrila svoje ubrzano disanje od straha i zatvorila oči. Za nekoliko sekundi stolnjak je bio podignut i svetlo iz prostorije me je obasjalo. Stvarno, stvarno se bojim. U velikoj sam nevolji.

,,Znao sam da si loša u igranju žmurki, ali ovoliko...", taj glas mi je bio poznat.

Otvorila sam jedno oko i kada sam ugledala dobro poznatu mušku figuru ispred sebe, automatski mi je i drugo oko bilo otvoreno i ruka sklonjena sa usana, a na mom licu se moglo videti olakšanje.

,,Caleb! Otkud ti ovde?", ruku sam sa usta premestila na grudi, tačno iznad srca, smirujući otkucaje.

,,Sad mi je pauza za ručak."

,,Ako ti je pauza za ručak zašto si ovde, a ne na ručku?"

,,Hanna mi je rekla da si ovde pa sam došao da te vidim."

,,Drago mi je da jesi", nasmejala sam se. Srećna sam što ga vidim posle dugo vremena.

,,Hoćeš li i dalje biti tu ili ćeš izaći na svetlost dana?", nasmejali smo se.

Ustala sam kao i on. Čvrsto sam ga zagrlila.

☆Caleb Anderson☆

Ustala je i zagrlila me. Uzvratio sam. Ovo je stvarno mučenje. Da li ću ikada imati hrabrosti da joj priznam šta osećam prema njoj? I ako joj priznam, da li će to uništiti naše prijateljstvo? Stariji sam, a ona me vidi samo kao brata njene najbolje drugarice.

Toliko pitanja mi se trenutno vrti u glavi, a nijedan odgovor.

☆Logan Donovan☆

,,Čika Logane, je l' mogu na tobogan?"

,,Rekao sam ti da me ne zoveš tako. Osećam se matoro, imam isto godina koliko i tvoj brat."

,,Ali ti si princ i mama kaže da ja tebe moram da poštujem kao svog budućeg kralja", rekla je svojim slatkim glasićem dok je njena mala ručica bila u mojoj.

,,Ako hoćeš da me poštuješ zbog toga što sam princ, treba da me oslovljavaš sa Vaše visočanstvo, a ne da me zoveš Čika Logan. Mada ne moraš ni to, ali ako baš mora nešto, bolje me zovi tako, nekako je normalnije."