Kraljevstvo nadmoćnih

47. Iznenađenje

☆Jasmine Price☆

Jedan dan.
Toliko nam je ostalo do početka bitke – propasti ili možda nečega što će naš svet zauvek promeniti na bolje. Samo jedan dan nas deli od najvažnijeg događaja u našim životima, a ja se i posle toliko razgovora, sastanaka, priprema, treninga i svega kroz šta smo prošli u poslednjih par dana, osećam nespremno.

To nije ona mala trema koju dobijemo trenutak pre nego što treba da izađemo na scenu, da odemo na razgovor za posao ili pročitamo sastav celom odeljenju. Ovo što ja trenutno osećam je neugodno, klimavo stajanje na nogama dok mi srce nekontrolisano lupa u grudima, a celo telo znoji iako dobro znam da mi nije vruće. Ili, drugim rečima – strah. Da, bojim se.

Ne znam da li se više bojim toga što sam ja ta koja nije spremna ili što se plašim da i drugi isto tako za sebe misle da nisu spremni. Kako da uđemo u borbu ako se svi plašimo, ako niko nije spreman i ako niko ne misli da možemo da odemo dalje od ,,Napad!"?

Ne znam. Jednostavno ne znam. Cela ova situacija me čini jako napetom da prosto poželim da kao najveća kukavica samo odem odavde i izbegnem sve ovo. Znam da svako ima svačiju podršku i da uvek mogu nekome da se obratim ako me nešto muči, ali ne želim da ih činim nervoznim više nego sto već jesu.

Sedenje u prirodi mi obično pomaže da se opustim, odmorim od svega i razbistrim svoje misli. Baš kao onog dana kada sam posle napornog treninga prošetala šumom i upoznala Logana. Samo što tad nisam sedela. I nisam bila u vrtu, i nisam morala da se borim u ratu. I nisam... shvatili ste poentu – tada je sve bilo lakše. Mnogo stvari se promenilo za tako kratko vreme. Ponekad se osećam kao da mogu da napišem čitav roman o događajima koji su se desili, što iskreno nije loša ideja jer ako se iz ovoga izvučemo kao pobednici, bilo bi lepo da naši potomci i naslednici imaju nešto da ih podseća na to da ovako nešto nikada više ne sme da se desi. Nikada.

Neki životi su upropašteni, a neki će tek biti. Ko god da pobedi sutra, ili za par dana, nedelja, kada se borba završi, neko će biti gubitnik. Nekome će sutra biti najgori dan u životu i jedva će čekati da se završi, a neko neće ni dočekati kraj dana. To me boli. Boli me što je jedini način da je životi nastave taj da se neki životi ugase.

Sećam se priče o tome kako svako od nas ima svoju sveću. U trenutku kada se rodimo, sveća se zapali i polako počne da gori. Kako gori i topi se, tako naš život polako teče i prolazi dok se skroz ne ugasi. Ali, naravno, niko nikada nije video svoju sveću. Sada se osećam kao da svako ko će se sutra boriti drži svoju sveću u rukama, da je rat vetar koji pokušava da je ugasi, a da smo mi sami oni koji pokušavaju da se izbore i zadrže plamen i puste ga da gori.

Sve je na nama. Naravno da nas roditelji nisu pustili same u ovo i da će biti tu sa nama, kao i njihove vojske, što me iskreno ne raduje. Nimalo. Više bih volela da je ovo bitka samo i isključivo među nama. Nama koji smo u ovome otpočetka. Elizabeth, Antoan i Veronica protiv Logana, Jaya, Lene, Anne i mene. Nije fer borba jer nas ima više, ali ako se Elizabeth uradi nešto i namami Leona na njihovi stranu, a mi izuzmemo Annu koja nije baš jaka jer nije odrastala sa vukodlacima i još uvek nije upotpunosti savladala sve, na primer ne ume dobro da se kontroliše tokom punog meseca, to bi bila poprilično fer borba. Ali to se neće desiti. Ne mislim na to da će nas Leon izdati, sigurna sam da neće, mislim na to da bih sada mogla u sve da se zakunem da oni neće igrari fer. Štaviše, nešto smo propustili. Mia je nešto propustila. Nešto jako bitno.

Pre nego što sam i znala, iz vrta sam dospela do zamka. Nisam ulazila. Zastala sam i naslonila se na stub koji je držao balkon iznad mene. Onaj s kog me je moja majke gledala kako letim preko dvorišta jer sam dotakla onu glupavu knjigu.