Kraljevstvo nadmoćnih

20. Mračna februarska noć

DATUM ROĐENjA, ODNOSNO GODINA, JE 2002. JER SAM PRIČU PISALA 2019. I NISAM HTELA DA MENjAM DATUM. ETO DA ZNATE DA SE NE BISTE ZBUNILI.
_________________________________

☆Logan Donovan☆

Kao da je na drugoj strani planete pa joj treba toliko da dođe. Čoveče, već pola sata je čekam. Je l' su je oni uopšte zvali? To bar nije teško da se proveri. Došao sam do vrata, taman kada sam hteo da ih pozovem i proverim da li su je zvali da dođe, vrata su se otvorila i u sobu je ušla moja majka.

,,Zdravo, sine. Tražio si me?", zagrlila me je, kao i ja nju. Jesam ljut, ali je volim, šta ću.

,,Da. Zvao sam sam te da popričamo", odvojili smo se.

,,O čemu?"

,,Sedi", pokazao sam rukom na krevet i sela je, a ja pored nje.

,,Pa, šta nije u redu? Ako je zbog toga što si ovde ja stvarno ne mogu da utičem na to, izvini. Tvoj otac je mnogo ljut, čak ni mene više ne sluš-", prekinuo sam je.

,,Ne, nije to. Nešto drugo je u pitanju", sagnuo sam glavu.

,,Jesi li dobro?", upitala je zabrinuto i uzvatila me za ruku.

,,Jesam, samo... Možeš... Možeš li da mi ispričaš šta se desilo noći kada je Anna nestala?", pogledao sam je.

,,Već sam ti pričala, zar ne?"

,,Da, ali bilo je davno. Hoću opet da čujem. Molim te."

,,Logan, to je bolna tema za mene. Jeste da sam je dosta puta pričala, ali svaki put-"

,,Molim te mama. Jako mi je važno."

Pogledala je u stranu. Videlo se da se premišlja. Zatvorila je oči i duboko udahnula.

,,U redu. Ispričaću ti sve od početka, uključujući i dan vašeg rođenja. Ovako je bilo."

***

SEDAMNAEST GODINA RANIJE...

Kraljevstvo vukodlaka, 21. februar 2002; 21.56 PM

Bila je mirna i tiha noć. Svi u Kraljevstvu su spavali mirnim snom u svojim toplim krevetima. Kako je tek kraj februara, još uvek je bilo hladno. Jedne noći, u kraljevoj i kraljčinoj sobi, vetar je otvorio vrata balkona. Kraljica, osetljiva na hladnoću, istog trenutka se trgla iz sna. Pogledala je oko sebe i videla šta je prouzrokovalo trenutnu hladnoću. Okrenula se ka svom suprugu koji je mirno spavao i prošaputala:

,,Arthur? Možeš li da ustaneš i zatvoriš varta?", tiho je upitala, ali nije dobila odgovor. Znala je da je njen muž naporno radio ceo dan i da mu je potreban dobar san kako bi se odmorio, te je odlučila da ga ipak ne budi i sama zatvori vrata.

Upalila je noćno svetlo i polako je ustala, rukom držrći svoj devetomesečni trudnički stomak. Blago ga je pomazila i nasmešila se setivši se da je uskoro termin. Obula je papuče i polako otišla do balkona kako ne bi probudila svog muža. Obgrlila se rukama zbog hladnoće. Nije podnosila zimu. Više je volela leto, kada je lepo i toplo napolju. Osetljiva je. Može lako da se razboli, a to u njenom stanju nije baš poželjno.

Zatvorila je vrata balkona i uputila se nazad u svoj krevet. Kada je bila nadomak svom krevetu, desilo se nešto što su svi željno iščekivali devet meseci. Iznenađeno i pomalo uplašeno, u naletu oštrog bola koji je prošao kroz nju, uhvatila se za svoj stomak i pogledala ispod sebe.

,,Pukao mi je vodenjak", rekla je šapatom. ,,Ja se porađam! Arthure!", povikala je. ,,Arthure? Arthure, probudi se!"

,,Daisy?", uplašeno je iskočio sa kreveta i došao do nje. ,,Je l' sve u redu, srećo? Šta se desilo?", i on je takođe pogledao u pod. ,,Šta je to?", upitao je.