Kraljevstvo nadmoćnih

8. Skrivena osećanja

☆Antoan Wilson☆

Sedim za stolom u svojoj crnoj, kožnoj fotelji i razmišljam o njoj. Čitam njeno pismo koje je stiglo pre sat vremena i što ga više čitam, više mi nedostaje.

Nismo se videli mesecima, komunicirali smo samo preko pisama jer bi bilo koje viđanje uživo donelo mnogo problema, a u porukama preko telefona ima previše dokaza da smo u kontaktu.

Odlučio sam da joj odgovorim.

Draga Cece,

Mnogo mi nedostaješ. Nadam se da ćemo se uskoro videti i popričati o našim planovima za budućnost. Trebalo bi da sve prođe onako kako smo zamišljali, a sudeći po ovome što si mi napisala, nismo daleko od cilja.
Javi mi kada budeš
imala slobodnog vremena i kada se možemo naći. Barem na pet minuta samo da te vidim, zagrlim i poljubim. Da kažemo jedno drugom novosti koje su se dogodile u poslednjih nekoliko meseci, a nismo ih napomenuli u pismima.
Vidimo se uskoro! Volim te, Cece!

Tvoj Antoan.

Savio sam papir i stavio ga u kovertu te na istu napisao njeno ime. Došao sam do prozora, otvorio ga i pustio sovu da doleti do mene i stane na moju nadlakticu.

,,Odnesi joj ovo što brže možeš. Budi oprezna i pazi da te niko ne vidi. Nemoj da uprskaš", rekao sam joj.

Ona je uzletela i svojim nogama uzela pismo iz moje ruke te odletela u pravcu Kraljevstva u kojem živi moja Cece.

Ponovo sam zaseo u fotelju i duboko uzdahnuo zagledavši se u jednu tačku na zidu, a onda sam čuo kucanje na vratima.

,,Uđi", rekao sam i zatim čuo otvaranje pa zatvaranje vrata.

I dalje sam gledao u zid i nisam morao da se okrenem da bih znao ko je to.

Čak i da nisam znao, osoba je otkrila svoj identitet čim je progovorila, a ja bih taj njen anđeoski glasić prepoznao i među hiljadu đavolskih glasova.

,,Hej, kako si?", upitala je srećno

Okrenuo sam se ka njoj i nasmejao se.

,,Kad si ti srećna i dobro zaspoložena, i ja sam", ustao sam i prišao joj te je poljubio u čelo.

,,Hoćeš sa mnom u šetnju?", ne ponovo. Koju sad laž da smislim?

,,Sad?"

,,Da, sad."

,,Um, voleo bih, ali... Imam posla", lagao sam. Zapravo, nisam. Stvarno imam posla, ali ona ne sme ništa da zna. Niko ne sme.

,,Aha, razumem. Ne moraš da me lažeš. Jednostavno reci da sam naporns i gotovo. Neću se ljutiti. Samo reci istinu."

,,Daj, Mia! Nije to. Stvarno imam posla. I sama znaš da-", prekinula me je.

,,Posla? Kao šta na primer? Sedenje u fotelji i gledanje u zid? Kako zanimljiv posao! Mora da je težak. Hoćeš da ti pomognem?"

,,Zašto se sada tako ponašaš?"

,,Zato što me u poslednje vreme mnogo izbegavaš. Nisi ti jedini kome je tata bolestan i bori se za život, i meni i mami je teško. Ne želiš da provodiš vreme sa mnom kao pre i počinjem da mislim da sam nešto uradila što ti je zasmetalo. Je l' ima nekih problema?"