Kraljevstvo nadmoćnih

33. Rat

Trčao sam kao lud sve dok nisam ugledao grupu ljudi kako napadaju jedno drugo. Znam da je jedna od naših sposobnosti brzo trčanje, ali nisam mislio da će baš tako brzo stići svi vukodlaci. Pogledom sam brzo tražio svog oca ne bih li ga urazumio i naterao da prestane sa ovim. Mada, kada bolje razmislim, ne vredi mi da sprečavam njega, kada je Tom taj koji je započeo rat. Znači, moram da popričam sa obojicom. Nekako.

Probijao sam se kroz gomilu i odjednom osetio nečije telo preko svog. Čarobnjak. Oborio me je na zemlju i pokušao da mi bočicu sa otrovom, pretpostavljam, ubaci u usta. Uhvatio sam ga za vrat i ustao dok sam ga držao. Sve vreme me je nogama udarao u stomak, ali izgržao sam dovoljno dugo da ga zabijem u drvo.

,,Slušaj, ne želim ovaj rat isto koliko i ti. Zato, ako želiš da ovo prestane, smesta me vodi svom kralju."

,,Zašto bih ti verovao?", cinično se nasmejao.

,,Zato što oboje vrlo dobro znamo kako će se ovo završiti ako uskoro ne stane."

Izgovorivši to, pustio sam ga, a on se mahinalno uhvatio za vrat, iako ga nisam mnogo stegao.

,,Još nešto", rekao sam i okrenuo mu leđa. Rukom sam mu pokazao na svoj potiljak. Ponovo sam se okrenuo ka njemu. Znam da je shvatio šta sam mu pokazao i ko sam ja. ,,Ako ne želiš da ti ja objavim rat kada za par meseci postanem kralj, vodi me do svov kralja da pokušam da zaustavim ovo!"

Pogledao je oko sebe, a zatim izgovorio jedno dođi te otrčao u jednom smeru, a ja za njim pokušavajući da ostanem živ jer se ovo svakog trenutka pogoršavalo.

Pa... vreme je da zaustavimo ovo sranje.

☆Jasmine Price☆

,,Pusti me!", migoljila sam se, ali nije hteo da me pusti.

,,Ne mogu. Kralj je rekao da Vas ne puštamo tamo. Previše je opasno", opet to persiranje. Koliko imam godina? Pedeset?

,,Ako me pustiš, mogu da probam da zaustavim ovo!"

,,Uz dužno poštovanje, ali čuo sam da ste upravo Vi krivi za sve ovo."

Kud baš na njega da naiđem?

,,Od svih stražara, ja naletim baš na tebe!", rekla sam iznervirano.

,,Imate sreće što niste naleteli na onog malog Caleba. Prava šteta što je kod granice sa Vašim ocem jer da nije, verovatno bi Vas već vratio u zamak."

,,Zašto me ti ne vratiš? Plašiš se da me poneseš? Ne brini, nisam teška", pričala sam besno.

,,Znam da niste. Da jeste, to bi me stvarno začudilo jer ste mršavi kao pola grane."

Odjednom je nešto lupilo, a tlo se zatreslo tako da smo oboje, kao i svi oko nas, pali na zemlju. Brzo sam ustala i potrčala prema jezeru. Ako ništa drugo, bar znam da je kod granice. Verovatno kod mosta, tako da ne moram da ga tražim.

Bar sam se ispraksirala da dođem do tamo...

Nisam se obazirala ni na to što se ljudi oko mene valjaju po zemlji, jer im oko toga trenutno ne mogu pomoći, niti na dozivanje mog imena. Tačnije princezo. Šta njima nije jasno u rečenici zovite me imenom?

Zemlja se opet zatresla, a ja sam pala u stranu i udarila o drvo zbog čega sam dobila ogrebotinu na obrazu. Ponovo, kao i prvog puta, ustala sam i nastavila da trčim.

Posle nekoliko minuta trčanja, na par metara od sebe, među gomilom koja je svake sekudne postajala sve veća, ugledala sam Caleba te se zatrčala ka njemu. Trenutno me nije bilo briga za moju ljutnju prema njemu jer me je ocinkario, zato što sam svesna toga da je na neki način uradio pravu stvar. Čim sam mu se približila, primetio me je i potrčao ka meni.