Posebna [H. S. Fiction]

1PART

*Karolina*

Izlazim iz autobusa te laganim koracima odlazim na pešački prelaz kako bih prešla ulicu. Jutros je vreme u Londonu baš hladno. Ulice su prekrivene maglom i jedva se može videti da  li neki automobil nailazi.
"Napokon.", promrmljan sebi u bradu kada vidim da se na semaforu upalilo zeleno za pešake. Kada sam prešla ulicu navlačim kapuljaču svog crnog duksa. Prolazim kroz park kako bih stigla do fakulteta. Nakon nekog vreme nalazim se ispred velike sive zgrade čiji su zidovi išarani raznim grafitima. Podignem glavu i iznad ulaznih vrata ugledam tablu na kojoj piše: -Fakultet umetnosti i književnosti-
Namrštim se svesna da moram ovde biti dok ne položim sve ispite četvrte godine. Otvorila sam teška drvena vrata te ušla unutra. Kako sam kročila unutra tako me je zapljusnuo miris farbi, tempera i papira.
"Eno je Karolina!", uzviknula je neka plavuša koja je bila više svučena nego obučena.
"Misliš na onu čudakinju?", upitala je brineta do nje.
"Da. Mislim samo je pogledaj, sva u crnom kao iz neke sekte... ", nastavila je plavuša. Samo sam ih pogledala sa sažaljenjem, prevrnula očima te nastavila napred.
Uzgled na fakultetu imam epitet čudakinje. Nikada mi nije bilo jasno u čemu je problem nositi crnu odeću i imati sivu boju kose. Jednostavno to sam bila ja i nisam imala nameru niti želju da se zbog nečeg a kamoli nekog promenim. Ulazim u salu za predavanje i sedam u zadnju klupu sa desne strane. Moje omiljeno mesto. Tu se osamim, jer jedino tako mogu nešto raditi. Ne moram da vodim računa o tome da li će mi boja prosuti dok crtam. A što je najbitnije ne moram sedeti isped svih kako bi me posmatrali. Dovoljno je što me po hodnicima uhode i dobacuju ne moraju i na predavanjima. Pogledam na telefon. 8 sati ujutru što znači da bi predavanje svakog trena trebalo početi. Već u sledećem trenutku u salu ulazi profesor a za njim još jedan, koliko mogu videti, momak. Izvadim beležnicu i hemisku olovku kako bih hvatala beleške jer u ostalom nemam baš vremena učiti kod kuće.
"Molim za malo pažnje!", počeo je profesor."Ovo je novi učenik.", rekao je i pokazao na momka duge braon kose čije su lokne dodirivale njegova široka ramena. Nisam marila te sam svoj pogled pomerila na ekran svog telefona koji je svetleo.

-Luke-
Dolaziš u 20h, moramo razgovarati.
-Ja-
Pa zar mi radno vreme nije od 19h?
-Luke-
Morao sam ga pomeriti. Sorry!
-Ja-
Nije problem, dolazim.

Odgovorila sam i ostavila telefon.  Pogled mi je tada odlutao na dečka koji je bez pitanja za dozvolu seo pored mene.
"Možda je to mesto zauzeto.", rekla sam drsko.
"Jeste. Ja sedim tu.", rekao je to ne skidajući onaj njegov glupi osmeh.
Tada sam pogledala njegove oči. Bile su tako bezobrazno zelene ali ipak jako lepe.
"Devojčice buljiš.", rekao je približavajući mi se.
Stavila sam svoju ruku na njegova prsa te ga odgurnula na na dovoljnu distancu.
"Uzgred zovem se Karolina, i nemoj misliti da će kod mene poći takvo ponašanje."
"Karolina ne sviđa mi se." rekao je hladno.
"Ni ne mora!", rekla sam i izašla iz sale.

Nadam se da vam sve sviđa. Ovu priču pišem sama i volela bih da komentarišete kako vam se čini. Hvala puno!

Katarina x.