Posebna [H. S. Fiction]

40PART

*Karolina*

Hladna voda sliva se niz moje lice mešajući se sa suzama.
Nije vredno tuširanja. Modrice se ne mogu isprati vodom...govorio je glas u meni.
Ponovo povređujem sebe zbog njega.
Pogledaj se! Ponašaš se kao klinka, luduješ i iskaljuješ bes udarajući rukom od zid...ponovo se javi.
Neće pomoći ma koliko god ja bila jaka.

Ugasim vodu te se umotam u peškir. Uđem u sobu te tako legnem na krevet. Na satu je već šest sati. Zora je i razdanjuje se a ja nisam mogla spavati. Ruka mi još trne od udaraca I već se stvaraju modrice.

Zašto to radim? Pitate se....Odgovor je jednostavan. Jedini krivac jeste On.
Dok sam čekala na onog glupom semaforu kroz glavu mi je prolazilo mnogo misli. Ali jedina koja se zadržala bila je ta Louis-ova rečenica.
"...Izgubio je na utrkama...."
Nisam tada to skapirala ali kasnije kada se prisetim dečka sa audijem izađe mi njegov lik ali to nije mogao biti on. Nije mogao, prepoznala bi ga ali možda i jestee...

Okrenem se na stranu ali ne pomaže idalje mi se to vrti kroz glavu. Bila sam mu možda i više nego blizu. Ustanem te na sebe navučem crnu majicu i izađem na terasu. Sednem na stolicu i zapalim cigaretu.
Podignem noge u turski sed te zatvorim oči uzivajući u prvim jutarnjim zracima.

"Kog vraga sad!", kažem besno kada telefon krene zvoniti. Uđem u sobu pokušavajući da ga nađem. Samo mi još fali da ih probudim. Napokon, iskopam ga ispod hrpe stvari te pogledam na ekran.

"Jutro Dalia!", javim se.
"Oh oprosti ako sam te probudila. Zaboravila sam na razliku u vremenu."
"Ne, ne u redu je.", vratim se na tarasu,"I onako nisam spavala."
"Pila si?"
"Da..."
"I legla si kasno?"
"Da..."
"I mislila si na njega?"
Ovog puta ne odgovorim već nemo posmatram u daljinu, tačnije u centar grada jer se pružao prelep pogled. Da li je on možda tu negde.
"Karolina tu si, zar ne?"
"Da. Jesam..."
"Videla si ga?"
"Možda...", izdahnem.
"I šta se dogodilo?"
"Ništa! Čak nisam ni sigurna da je to bio on. Taj dečko koga sam videla nije izgledao kao on.", pokušam se prisetiti.
"Ljudi se menjaju, znaš..."
"Znam ali jednostavno idalje se ne mogu tačno setiti kako je izgledao. Jedino što pamtim jesu njegove lokne u mojim rukama...", protljam prste od dlan prisećaju ći se."I naših poljubaca i naravno njegove bezobrazno zelene oči.", nasmešim se.
"A taj dečko?"
"Ne znam, sve se desilo prebrzo. Nisam obratila pažnju toliko. Kasnije Louis mi je rekao da..."
"Louis!!!", vrisne ta me jačina natera da odmaknem telefon.
"Da. Probićeš mi bubne opne!", kažem kada ga ponovo primaknem.
"On je pričao sa tobom?"
"Da. Čudno, pojavio se izvinio, napio kao letva i kada sam krenula kući povela sam i njega."
"Niste valjda?!"
"Ne pobogu Dalia. Tu nema više ničega sem prijateljstva. Uostalom on ima dete"
"Dete!!!", ponovo poviče.
"Prekinu ću!!!"
"Ne! Ne izvini, samo sve mi je to iznenađujuće."
"Misliš da meni nije? Mnogo toga se ovde dogodilo."
"Naporno ti je?"
"Da a tu sam već dan...", idahnem."A ti kako se držiš?"
"Odlično. Evo me sa decom u parku. Vreme je prelepo pa sam ih izvela malo.", nasmeje se.
"Theo, šta radi?", upitam uzbuđeno. Inače Theo je dečak koji je od prvog dana u Green Eyes-u sa mnom. Tačnije Green Eyes postoji već 4 godine. Kada smo ga otvorili mnoge organizacije su neku od dece prebacili kod nas. Theo je bilo to prvo dete tojest beba od samo mesec dana tako da sam se najviše o njemu brinula. Rastao je pored mene čak bi ga nekad i odvodila kod sebe u stan.
"On je...", ućuti.
"Šta Dalia? Šta se dogodilo?", ustanem.
"On je tražio tebe i plakao je..."
"I šta? Gde je Theo?", od nervoze krenem šetati levo desno.
"Na putu ka tebi."
"Molim? Kako? Kad? Gde? Sa kim?"
"Moj rođak dolazi poslom za London pa ga je poveo sa sobom."
"Ali kako možeš dete od 4 godine da pošalješ sa strancem?"
"Karolina moj rođak nije stranac. I misliš li da bi čovek od četrdeset i kusur godina uradio nešto detetu?"
"Ne ali .... Ne bitno. Kada stižu?"
"Trebalo bi za nekih sat ipo."
"U redu, ići ću ja da sačekam."
"Ne ljutiš se?"
"Ne, mislim malo ali bolje je da je sa mnom nego da pravi probleme tu."
"To sam I ja mislila. Hej Karolina moram da idem sad, čujemo se!"
"Oke ćao!", prekinem.
06:45 imam još nekih sat pa ću se spremiti.

"Mommy!", Theo vikne kada me ugleda te krene trčati ka meni.
"Hej ljubavi!", uhvatim ga te ga podignem.
"Mnogo si mi nedostajala mommy."
"I ti meni, dušo.", odvojim se malo od njega te me poljubi. Uzvratim mu poljubac te me ponovo zagrli.

"Dobro jutro.", pozdravi me čovek u odelu."Ovo su njegove stvari.", pokaže na mali kofer.
"U redu. Hvala vam.", uputim mu osmeh. Čovek klimne glavom te ode svojim putem.
"Theo jesi gladan?", pitam ga idalje noseći ga. Klimne glavom te je vrati na moje rame. Uzmem njegov kofer te krenemo ka autu.

"Theo sedi na sedište ne mogu gledati na put i u isto vreme paziti na tebe."
Opomenem ga jer svo vreme skače po zadnjem sedištu.
"Mommy mogu tu?", pokaže na prednje sedište.
"Hajde pređi polako.", kažem mu i stamen na semafor. Podignem ga i prebacim do mene te mu vežem pojas. On mi se samo umiljato nasmeje i pošalje poljubac.
"Šta bi jeo?"
"Čokoladu!"
"Ne mozeš to. Još nisi doručkovao!"
"Ali mommy..."
"Theo možeš jedino kroasan sa čokoladom. Ništa drugo što ima čokoladu."
"Može a posle ćeš mi kupiti ovako veliku čokoladu.", raširi rukice.
"Hoću!"

"Evo izvoli kroasan.", pružim mu .
"Ne mommy ja bih tvoju krofnu." napravi pappy facu.
"Zašto sam tako glupa da nasedam na tu foru."
"Nije moja mommy glupa, ona me samo voli.", ispući usne.
"Najviše.", poljubim ga te mu iz kutije izvadim krofnu."Može?" Klimne glavom i krene jesti.
Okrenem se te se naslonim na zatvorena vrata. Izvadim cigaretu te je krenem zapaliti.
"Gotovo!", vikne.
"Već si pojeo?", pogledam ga iznenađeno.
"Da ja bih sok."
"Sedi ovde i ne pomeraj se. Idem ti kupirti sok, imali još nešto?"
"Ne mommy."
Klimnem glavom te krenem do prodavnice. Pre nego uđem osvrnem se još jednom da vidim da li je u redu. 

*Harry *

"Koliko joj samo treba?" Progunđam jer već pola sata čekam da izađe iz prodavnice. Okrenem glavu ka dečaku koji se mirno igra sa lutkom. 
Naslonim glavu na sedište te zatvorim oči. Sinoc sam izgubio na utrkama što je još gore ne znam ni od koga sam tačno izgubio. Jedino što me je začudilo jeste taj auto. Kao da sam ga negde ranije video. Prođem rukom kroz dosta kraću kosu i pustim misli da odu.
"Hoćeš da izađemo?" 
dečak klimne glavom te izađe iz auta. Uzmem flašicu vode i još neku kutiju u ruke te krenem za njim. 

"Mama!", dečak poviče te krene trčati.
"Karlo stani, čekaj me!"