Posebna [H. S. Fiction]

16PART

*Harry*

Parkiram ispred poznate zgrade te uzimam torbu sa zadnjeg sedišta.
Ulazim u zgradu pokušavaći da pronađem njen stan.
"Ha nije bilo teško.", prokomentarišem. Ceo sprat je imao bela vrata samo jedna crna. Prišao sam im te pokucao.
"Uđi!", čulo se sa druge strane. Otvaram vrata ali ih ubrzo i zatvorim kada ugledam ogromnog psa.
"Koji k****!", kazem kada se odmaknem od vrata. Posle par sekundi vrata se otvaraju te na njima ugledam Karolinu.
Pogled mi odluta na ono što je nosila. Tačnije na ono što nije nosila. Na sebi je imala samo majicu na bratele i bokserice. Lice joj je bilo natečeno, kao da je spavala ili pak plakala...
Odmah do nje sedeo je i onaj pas rezeći na mene.
"Scar mesto!", rekla je ali je nije poslušao.
"Ništa hajde!", rekla je pružajući mi ruku. Pogledao sam je."Daj mi ruku ako ne želiš da te doktori ušivaju."
Nasmejao sam se te joj dao ruku. Bila je tako nežna i topla. Kako neko sa tako mekim rukama može nekog ubiti?
Ušli smo u stan, ali mi ona i dalje nije puštala ruku.
"Moraš sa mnom u kuhinju.", rekla je nesigurno. Klimnuo sam glavom te smo ušli u veliku kuhinju. Mogu reći da je moja bila čistija od njene.
"Sedi tu.", rekla je i pokazala na barsku stolicu. Seo sam gledajući u onog psa koji izgleda kao da će me pojesti."Hajde dečko!", pozvalaga je te je on otišao do nje. U sledećem trenutku svi otaci hrane, koja je bila u šerpama i kartonskim kutijama nalazila se na podu.
"Karolina šta to radiš?"
"Hranim psa.", osmehnula se.
"Hahaha ali kako tako?"
"Lepo on je moj mali pomoćnik, sve što ja ne mogu da završim on mi pomogne.", rekla je mazeći ga.
"Ali on ne jede.", rekao sam pokazujući.
"Ne dok mu ne naredim.", ponovo se osmehnula. Istina on je samo sedeo i gledao u nju.
"Jedi!", naredila je i iste sekunde pas je krenuo da jede.
"Woow kako to?"
"Stvar vežbe. Izvini nemam te ničim poslužiti pošto sam sve ispraznila jer neko vreme neću biti ovde."
Nema problema, mislio sam da ćeš iviniti što sam te zatekao tako.", rekao sam pokazujući na njeno polu golo telo.
"Nemam se zbog toga šta izvinjavati. Nisam gola a i u svom sam stanu tako da mogu nositi šta želim."
"Nego je si spremna?", pitao sam te je klimama glavom levo desno.
"Pa šta si radila do sad?"
"Ne tiče te se!Hoćeš mi pomoći?",   upitala je izlazeći iz kuhinje.
"Možeš i sama!"
"Dobro ostani onda sa njim."
"Ne evo idem!", rekao sam krećući za njom.
Ušli smo predpostavljam u njenu sobu.
"Čekaj sekund.", zaustavila me je okrećući se prema meni."Za ovo ne zna niko iz bande čak ni Louis. Ne znam zašto ali moram  ti verovati."
'Razumem! Neću nikom odati to.", rekao sam ne razmišljaljući o čemu je reč. Klimnula je glavom te uzela nešto iz fioke ormara. Zatim je pogurala noćni stočić pomerajući dve pločice. Prisao sam joj te video kako otključala neka podna vrata.
"Hajde.", rekla je spustajući se niz stepenice. Uradio sam isto te se za trenutak nalazio u mrklom mraku.
"Karolina!?"
Pozvao sam nesigurno te su se od jednom svetla upalila.
"Šta??!!", moja vilica pala je do poda.
To je bila jedna srednja soba. Na sredini sobe nalazio se sto i stolica. Okolo su bile police, sa desne strane bilo je oružje i to oružje svih vrsta i veličina kao u filmovima.

Dok su sa leve stajale fascikle i neke kutije.

Ona je već stavljala nešto u torbu,  istu onu kao što je imala kada je išla sa Louis-om. Razgledao sam unaokolo ali mi je oružje bilo najzanimljivije.
"Slobodno probaj.", rekla je.
"Šta da probam?", upitao sam začuđeno.
Prevrnula je očima te dohvatila prvi pištolj i pucala na zid imeđu desne i leve stane.
"Šta to kog vraga radiš?"
"Upali svetlo pa ćeš videti." Okrenuo se te pronašao još jedan prekidač te ga pritisnuo. U tom delu sobe upalilo se svetlo pa su se ukazale mete za gađanje kao i lutke za vežbu. Prišao sam bliže te video da je metak završio tačno u centar lutke koja se nalazila iza svih lutaka.

"Idem gore po nešto.", rekla je. Samo sam klimnuo glavom. Kako li je to uradila u mraku, okrenute glave i to baš u poslednju lutku? Okrenuo sam se i došao do polica sa faciklom.
Bile su tačno poređanje po abecedi i godinama. Dohvatio sam neke te počeo da čitam. U fasciklama su se nalazile slike ubijenih kriminalaca, njihovi dosijeji kao i llankovi iz novina o njihovim ubistivima. Pogledao sam ponovo na policu. Bilo ih je dosta, uzeo sam poslednju i pogledao broj fascikle. '139'. Znači istina je, ubila je toliko ljudi. Vratio sam fasciklu na mesto. Ali mi je za oko zapala jedna zelena. Uzeo sam je. Nije bila kao ostale, nije imala nikakav broj. Krenuo sam da je otvorim...
"Vrati je ne želim da neko stada." rekla je Karolina koja se od jednom stvorila do mene. Pogledao sam je, lice joj je bilo stegnuto, usnesu su joj ne primetno drhtale.
"Oke.", rekao sam tiho i vratio fasciklu na mesto. Otišla je do torbe te je prebacila preko ramena.
"Idemo.", rekla je te smo izašli iz te sobe. Ali su moje misli bile usmerene na onu fasciklu.
Obukla je crne farmerke i obula crne patike te prišla psu.
On je tužan trljao glavu od njeno rame dok ga je ona grlila. Odmakla se od njega te ga počeškala ispod brade.
"Budi dobar dečak Scar.", rekla je te ju je on njuškom dotakao za nos. Ustala je te se ponovo stresla kao jutros u kaficu.
"Da krenemo?", upitao sam uzimajući moje i njene stvari.
"Da.", rekla je i zaključala vrata kada smo izašli.
Seli smo u auto te krenuli put aerodroma.