Posebna [H. S. Fiction]

28PART

*Karolina*

Kapci su mi teški kao olovo i jedva da ih mogu otvoriti. Polako otvaran oči te se pokušavam naviknuti na preveliku svetlost. Pokušam pomeriti ruku ali je nešto ubodeno u nju. Pridignem glavu da vidim ali je odmah poton i spustim. Podignem drugu ruku ali je oko nje umotan zavoj.

"Ah!", izdahnem prisećajući se zašto se taj zavoj nalazi na mom ručnom zglobu. Zatvorim oči dok se suze slivaju niz obraze.
"Ar!", pozove me dobro poznati glas.
"Lou, jesi to ti?", upitam te se pored mene stvori njegova figura. Nosio je crveni duks dok mu je na licu stajao krivi osmeh.
"Kako si?", poljubi me u čelo.
"Ne znam... Valjda se ovo zove slabost."
"Um pa to je zato što si izgubila krvi."
Namrštim se te ponovo pokušam pomeriti onu prvu ruku.
"Sigurno se pitaš gde si?", oglasi se Lou.
"Pa da..."
"Na Desovom brodu smo, na putu ka Londonu."
"Desov brod?!?!", istog trena se uspavim zanemarujući bol koja se širila mojim telom.
"Ar leži smesta!!!", Lou povika ali ga nisam slušala.
"Gde je on?"
"Ko? Daj vrati se u krevet!"
"Des! Gde je Des? Moram da ga vidim."
"Na palubi je bio kada sam ga zadnji put video."
Spustim bose noge na pod te se stresem.
"Dosta više!", kazem te izvučem to što mi je bilo u ruci, usput saznam da je to bila infuzija.
"Ar kuda ćeš?", uhvati me za ruku.
"Pusti me!!!", vrisnem te se otrgnem. Izletim iz sobe te krenem trčati kroz hodnik kao da me neko juri. Napokon ugledam vrata za izlaz. Povučem ih ali me od njihove težine jako zaboli ruka. Od bola se ujedem za usnu ali nastavim da trčim. Naizad ugledam dobro poznatu figuru kako stoji na sredini palube i posmatra vodu.
Dotčim do polovine naše razdaljine te se zakopam u mestu.
"Ar zar ne bi trebala biti u krevetu?" Isti onaj zabrinuti pogled koji ima Harry proširi se njegovim licem kada me ugleda.

Tada je sve počelo...

Moje telo neprestano se treslo dok se suze same slivaju niz lice. Osećam kako mi se krv sliva niz ruku na kojoj je bila ubodena infuzija.
"Ja.... Nisam... Nisam mogla.... Nisam mogla da ga spasim. Nije trebalo da on strada.... Ali on je.... On je pucao u sebe.... Hteo je da me spasi.... On je .... On je zatvorio oči i ja.... Nisam uspela da ga zaštitim...", jedva sam izgovorila.
Bolelo me je kao da sam za svaku ovu reč primila po jedan metak.
"Harry.", izgovori tiho.
"Da li je on....?", nisam smela reći.
"Da, umro je na putu ka bolnici.", sagne glavu.

KRAJ! 

Sve je stalo. Vreme je prestalo da teče. Nemirni talasi koji su juljali brod sada su zajedno sa njim bili mirni. Moje telo više nije drhtalo. Nikakav zvuk se nije čuo. Čak ni moji otkucaji srca. Potpuno mirno bez imalo želje i volje da se pomeri. Nemo gledam iako tačno ni ne znam u šta gledam.
Noge klecnu te se za tren nađem na podu. Oslanjam se na ruke dok pokušavam disati ali ne ide.
"Ne! Nisam ga smela izgubiti... Ne njega!", kažem jecajući.
"Ti si kriva!", gadan glas mi odzvoni glavom.
Istog trena ustanem i krenem ka ivici broda. Nagnem se ali osetim snažne ruke oko mog struka.
"Ne nećeš to uraditi po drugi put!", spustim pogled na ruke.
"Ne Lou! Pusti me ja sam kriva!"
"Neću!", vikne i podigne me.
Okrene me na leđa.
"Pusti me! Pusti me!", vičem dok ga udaram po leđima. "Ja sam kriva. On nije onakav kakvog si mi ga predstavion."Usporim sa udarcima, "On nije takav.", sada se u potpunosti zustavim.
"Spusti je!", naredi mu Des što i uradi.
"Ar smrt mog sina jeste teška. Možda najveći gubitak u mom životu. Ali ne mogu dozvoliti da okriviš sebe za tu smrt. I sama si rekla da te je spasio. Da  je želeo da budeš mrtva, ubio bi te. Ali te je ostavio u životu i budi mu zahvalna na tome."
"Ali ja ga nisam spasila...."
"Niko ga tada nije mogao spasti!" priđe mi bliže."Zato hajde sada za časnim ratnikom se ne žali već odaje počast. Verujem da znaš šta bi on sada želeo.", kaže i poljubi me u čelo. "Biću u kabini ako ti nešto zatreba.", završi te prođe pored mene.
"Ar!", Lou me pozove te me dotakne po ramenu."Žao mi je..."
"I meni je Lou...I meni!", kažem dok odlazim na kraj palube.

*Louis*

Zar joj je toliko krivo? Pre samo dve nedelje nije mogla da ga smisli a sada žali za njim. Da li je uspeo da je već omađija? Da je zavrti baš kao moju Lottie. Da li je uspeo da joj izvrne misli? E pa neće mu uspeti. Ne ovaj put, ne ovaj put Styles.
"Ar moramo da pričamo!"

_________________________________

Još jedan nastavak. Hvala svima na divnim savetima i ideja, znače mi puno.
A sada...
Želim da mi napišete šta očekujete u razgovoru Louis-a i Ar...