Posebna [H. S. Fiction]

38PART (2. poglavlje)

7 GODINA KASNIJE

*Karolina*

"Zakasniću bože! Zakasniću!", udaram glavu od volan auta.
"Karolina, ne brini stićićeš. ", javi se Dalia.
"Baš danas kada se vraćam za London, svi su baš sada našli da negde idu!"
"Daj smiri se! Sve će biti u redu, videćeš."
"Neće biti u redu!", lupim rukom o volan.
"Hej smiri se! Besom nećeš ništa..."
"Postići.", dovršim rečenicu koju mi je za ovim 6-7 godina izgovorila milion puta.
Pa verovatno imate puno pitanja. Mogu i nagađati koja su:
1. Zašto se posle ovoliko godina vraćam u London?
2. Ko je Dalia?
3. I najbitnije šta je bilo sa nama?
Polako sve ću vam reći. E ovako prošlo je sedam godina. Sedam godina bez ikog koga sam ranije poznavala. Život u New York-u drugačiji je nego u Londonu. Tako da sam se i ja na neki način promenila. Nisam više ona stara ali koliko god se ja promenila nešto je ipak ostalo isto...
Kao što rekoh vraćam se u London. Tačnije idem na venčanje. Pitate se kod koga? Kod Dylan-a. Moj brat napokon je rešio da nađe svoju mirnu luku i oženi se. Iskreno ne znam ko je mlada jer je hteo da to ostane tajna. Što se tiče ostalih znam samo par stvari. Znam da je banda nestala. Tačnije nije postojala. Nisu se raspali samo su odlučili da to više nije kao što je nekada bilo te odlučili da prestanu sa tim.
"Eto vidiš da si stigla na vreme." kaže Dalia kad izađemo iz auta.
Ah da. Dalia je moja najbolja drugarica.

Upoznale smo se kada sam došla ovde. Srela sam je na izložbi umetnosti te smo se tu i sprijateljile. Bile smo sušta suprotnost. Ona je bila fina i smirena dok sam ja uvek bila nervozna i govorila bez dlake na jeziku. Ali ipak ostale smo zajedno. Pomogla mi je dosta oko boravka ovde, što više otvorile smo Green Eyes (zeleno oko).
To mesto bilo je najbolje mesto koje sam ikada videla. Tu su mogla da dođu sva deca koja su siročići i nemaju krov nad glavom te bi tu dobili smeštaj. Volele smo da pomažemo takvoj deci. Bas kao i ja i Dalia je izgubila roditelje kao mala tako da smo znale kako je to.
Ha naziv naše ustanove. Budi te iskreni mislili ste da je to zbog njegovih očiju. Niste se baš u potpunosti prešli. I Dalia ima savršeno zelene oči koje nisu bile iste. Nijedne nisu mogle biti kao njegove.
"Želim ti ugodan put i da se lepo provedeš.", zagli me.
"Hvala ti. Da li ćeš moći sama sa klincima?"
"Naravno.", nasmeje se jednim od njenih umirujućih osmeha.
"Vreme je.", kažem kada se oglasi obaveštenje o letovima.
"Čuvaj se i brzo se vrati.", mahne mi te nestane u gužvi ljudi.
Ukrcam se na avion te stavim slušalice. Pesma koja je svirala (👆na početku) opisivala me je u potpunosti. Vraćala sam se kući, posle toliko vremena. Osobi koju volim ali ne znam volili ona mene.
Svo vreme nisam čula ništa o njemu. U početku me je zvao ali sam promenila broj. Posle jednog našeg razgovora.

-Razgovor-

-Halo Ar!
Hej Harry!
-(Tišina)... Ne znam šta da te pitam. Pitao bih te da li si dobro ali bojim se da znam kako si sada. Pitao bih te šta radis ali znam da danima sediš na krevetu i razmisljaš o svemu ali ti samo odgovor ne dostaje. Pitao bih te da li te mogu videti ali da si to želela ostala bi pored mene. Takođe pitao bih te i ono... Ono što se plašim da će odgovor biti negativan...
Volim te Harry i baš toga se plašim. Ne znam voleti niti verujem u to.
-Ali mogu te voleti!
Da možeš ali ja ne mogu...
-Ne! Možeš, znam da možeš.
Harry volim te!
-I ja tebe više nego bilo kog.
Ja moram prekinuti.
I tada jecaj napusti moja usta. Suze se tiho spuštaju niz lice dok mi se ruke tresu. Prekinem te telefom bacim o zid. Polomio se na hiljade komada kao i moje srce.