On je lek za moju dušu

Untitled Part 49

Sara P.o.v

Prošlo je već mesec dana od povratka moje mame i sestre. Ne mogu reći da sam prešla preko svega što se desilo ali sam se trudila. Pokušala sam, svaki put kad pogledam mamu, da ne vidim ženu koja me ostavila već da vidim deo koji je bio pre njenog odlaska. Ovih dana se oseća malo lošije jer joj se stanje pogoršava i koliko god bila povređena boli me što ću je izgubiti ponovo. U sobu je ušla Marta. Imala je tužan izraz lica. " Šta je bilo Marta?" pitala sam je a ona je sela pored mene. " Boli me Sara, boli me što znam da ću izgubiti mamu, jedinu osobu koja je bila pored mene sve ove godine. Znam da to nije vaša krivica ali opet je, pored svega ona ostala pribrana zbog mene a sad ću je izgubiti. Molim te, ako ti je stalno do mene oprosti joj pre nego ode. " rekla je a ja nisam znala šta da joj odgovorim.

" Malena, veruj mi da bi ja najviše volela da mogu da joj oprostim i da se stvarno trudim ali to ne dolazi tako lako. Ne znaš šta sam sve preživela dok je nije bilo. " rekla sam joj i zagrlila je. U sobu je ušla mama i kad nas je videla da se grlimo osmeh joj je bio na licu a suze u očima. Htela je da zaplače ali se suzdržala. " Vas dve ste najvrednije jedna drugoj i uvek budite takve. Nikad ali nikad ne ostavljajte jedna drugu. Moje vreme se bliži kraju, osećam to i želim da znam da će Marta ostati u dobrim rukama. Molim te Sara obećaj mi da ćeš se brinuti za sestru bez obzira na sve. " zajecala je ali se zaustavila. " Mama ne pričaj tako " zaplakala je Marta i ustala je da je zagrli." Šš-š malena, znaš da je to istina. " tešila ju je. " Mama " i ja sam zaplakala pa sam ustala i ja se priključila zagrljaju. " Dobro, došla sam da vam kažem da je ručak gotov da siđete. Svi su dole. " rekla je. Od kad su se mama i Marta vratile Nik više vremena provodi kod nas. Sa Markom i braćom sam se pomirila jer su mi dokazali da me stvarno vole i da je to sad deo prošlosti. Mario je sad sa Miom njih dvoje su stvarno preslatki zajedno. Tako oni svaki dan dolaze bar jednom dnevno. 

Ručali smo i onda se čulo zvono na vratima. Kad sam ih otvorila videla sam da su svi došli. " Uđite " rekla sam i pomerila se da prođu. Veče je brzo prolazilo, igrali smo igre i pričali a i dosta smo se smejali. " Hoće neko piće " pitala je mama odlazeći u kuhinju. Niko nije ništa hteo pa smo mi nastavili svoje. Primetila sam da je prošlo 10 minuta od kako je mama otišla pa sam otišla da vidim gde je. Ušla sam u kuhinju ali je nisam odmah videla. Kad sam je ugledala ležala je na podu beživotno. Iz mog grla se čuo bolan vrisak. " Mama, mama probudi se " vikala sam i svi su dotrčali. Kad su došli ja sam klečala nad njom. Marta je odmah pala na kolena pored nje, sva u suzama. Nik je odmah uzeo u ruke i nosio u auto da idemo u najbližu bolnicu. " Ode moja mama, Sara otišla je. " vikala je Marta a ja nisam znala kako da je utešim. " Neće ona nigde, još nije njeno vreme jedina " rekao joj je njen tata. Svi su ubrzo bili u bolnici i sve što smo mogli je da čekamo. Uskoro je doktor izašao i po njegovom izrazu lica sam videla da nema ništa dobro da nam kaže. " Žao mi što moram ovo da kažem, ali bolest je napredovala i gospođa nema još dugo vremena. Možete da se oprostite sa njom, ako vam je to za utehu " rekao je a Marta se samo srušila na pod. Bolelo me da je gledam tako ali nisam bila u stanju ništa da uradim. Sve dok doktor nije rekao ovo mislila sam da ima neke nade. Stajala sam kao kip dok je osoba koja me rodila umirala u toj prostoriji. 

Prišla sam vratima u ušla sam u sobu. Videla sam je kako spava, prikopčana na aparate koji je održavaju u životu, bar još neko vreme. Sela sam na stolicu pored i suze su same krenule. " Mama " samo sam rekla i njene oči su se otvorile.

šta će biti dalje saznajte čitajući sledeći nastavak. 

Postavila sam novu priču koja se zove Novi život pa možete da pročitate.. Hvaala