Spasi me tame

《2》

-Najbolja je opcija ostati u životu. A ovo sto želiš da uradiš je samo greška. Skupa greška. Nepopravljiva.-Pogledala je svoja stopala. Samo jedan mali korak, pa čak i mali pokret bi je ubio. Skliznula bi uz mokru stenu i pala.
-Znaš li koliko osoba je skočilo sa ove stene i utopilo se?-Ćutala je. Shvatio je to kao odobrenje da nastavi.
-Ne znam ni ja. Ali dovoljno mi je što sam jednu od tih brojnih osoba gledao kako skače pravo u smrt.-Naježila se. Ne, nije zbog hladnoće i bola u levoj butini. To je zbog scenarija koji je zamislila. Videti živu osobu kako pada u ovaj ponor i raspada se o stenje je košmar, čak i za nju koja više nema osećaje. To je veći košmar od skakanja.
-Imala je šest godina. Zamisli samo tako malo biće koje je samo htelo da se zabavi. Htelo je da ispadne velika devojčica pred svojom porodicom i skočila je. U nadi da će izroniti sa širokim i važnim osmehom. Nije izronila, nije čak ni upala u vodu. Dočekala je oštrica na steni i istog momenta joj je kičma napukla. Bila je mrtva. Na licu mesta. Ta mala devojčica nije imala izbor kakav ti imaš upravo sad. Ti ga imaš, jer još nisi skočila, ali ako skočiš.......garantujem ti, proći ćeš gore od nje. Tada talasi nisu bili nemirni, niti je kiša pljuštala kao iz kabla. Ti imaš izbor. Povući se, pružiti mi ruku i sići odatle. Zatim razmisliti o ostalim opcijama u životu. Ili ćeš zakoračiti taj prokleti korak i biti kukavica, biti grešnica koju će Bog poslati u pakao. Greh je ubiti samog sebe, znaš li to?-Ćutala je. Plakala je. Stopila se sa kišom, stopila se sa vodom. Dunuo je jak vetar koji joj je pomutio ravnotežu, a strah je oblio istog trena.
-Pozdravicu.
-Molim?
-Pitao si me hoću li da ti pozdravim neku osobu tamo gore, hoću. Obećavam.
-Ta devojčica nije znala šta se krije iza skoka, ali ti znaš. Svesno želiš da skočiš u kraj. Želiš li da ponovo gledam kako telo pada sa ove stene?-Napokon je čuo njen jecaj. Čuo je njenu bol. Njeno telo se vidno treslo.
-Onda idi. Sačekaću da odeš.
-Onda bi i ja bio grešnik. Misliš da mogu tek tako da okrenem leđa znajući da je iza mene mrtva duša?
-Mrzim te.-Izustila je bolno, drhtavo. Primetio je kako joj se leva noga trese, bila je u mraku, ali je jasno primetio kako se savija ka levoj nozi. Ćutali su, a zatim je zakoračila korak unazad. Pa još jedan i još jedan. Nije više progovarao. Samo je gledao u nesigurno telo koje se i dalje kolebalo. Ali je znao da je vraća polako u razumno stanje. Zakoračila je još par opasnih koraka u kojima je lako mogla da se nađe neželjeno u vodi. Kada se udaljila dovoljno daleko od ivice osetila je blagu vrtoglavost.
-Izvoli.-Pružio joj je ruku. Pogledala je u ruku, a zatim je pogledala njega. Nije mogla da mu definiše lice, bilo je suviše mračno, ali plava kosa je bila upečatljiva. Imao je plave oči, bila je sigurna u to. Potpuna suprotnost njenoj bademastoj kosi i crnim, ugljastim očima.
-Dobićemo upalu pluća ako ne požuriš.-Beli zubi su se razotkrili u tom crnilu. Njegova ruka je delovala sigurno. Dovoljno čvrsto da je bezbedno spusti na pesak i spasi smrti.
Pogledala je u ivicu stene gde je stajala do pre par trenutaka.

Noga joj je podrhtavala. Ovaj put ne od hladnoće, ovaj put zbog toplote. Gubi krv. Gubi je suviše brzo.
-Ovo je samo tvoj izbor, ali upamti. Imaš izbor. Uvek ćeš ga imati.-Rana je sasekla, a njeni kapci su se teško zatvorili. Bila je sigurna da će je ovaj muškarac uhvatiti. Samo se blago naslonila ka njegovoj strani i istog trenutka joj se telo sručilo. Nespremno je uhvatio u naručije privlačeći je u zagrljaj.
-Zaista te mrzim.
-Dobro. Ne bunim se.-Udahnula je jak miris njegovog parfema. Bio je tako opijajuć. Posle toliko sati oseća nešto drugo sem kišovitih betona i blata. Nije mu uzvraćala zagrljaj, ali je ispod obraza osetila čvrstinu njegovih grudi.

Izvukla mu se iz zagrljaja spuštene glave kako joj ne bi video lice. Navukla je mokru kapuljaču na glavu i polako odšetala par koraka. Pošao je za njom. Stao iza nje naslonivši dlan na njeno rame.
-Hoćeš li da te odvezem gde želiš? Jako je kasno, pljušti kiša i sve je hladnije.
-Ne.
-Ne mogu da te pustim samu. Nestabilna si.-Besno je zakoračila nekoliko koraka, a zatim se okrenula ignorisajući bol u butini.
-Šta izvodiš ti, ne razumem? Prvo pokušavaš da me odgovoriš da ne skočim sa te proklete stene, ali ujedno sa mnom pričaš kao da je to najobičnija stvar. Sada glumiš da ti je stalo do mene. Pusti me da se nosim u tri lepe, a ti idi kući. Ne ispaštaj zbog mene. -Pokušavala je da viče, da mu probije bupne opne, ali njen glas je bio sve tiši i tiši. I on, a i ona su znali da ne misli to što govori.
Zavukao je dlan ispod njene kapuljače, brzo da nije mogla da reaguje, ispravio joj je glavu i ne gledajući kako izgleda spojio im usne. Nije znao kako izgleda. Da li je vraška lepotica, obična devojka ili ipak malo iritantnija. Nije imao predstavu kakve su joj oči, kosa ili obrazi. Ali opet je bio siguran da su ga njene usne opekle i tamo gde ga nisu dodirnule. Neko vreme su bili pripijenih usana, lagano se kretali i uzvraćali poljubce jedno drugom. Postala je slaba, krhka u tom zagrljaju. Osećala se iskusno pored ovog muškarca, a opet joj je ovo bio prvi poljubac. Prvi i sa potpunim strancem.
A onda je alkohol u njoj ispario. Kao da ga je poljubac izbacio iz tela.
Udarac se nije čuo od siline kapljica, ali je njegova glava blago poletela u desnu stranu. Brže bolje se odmakla od njega i sa još većim suzama odjurila niz plažu. Nije više bila sigurna da li joj niz obraz idu suze ili kapljice kiše. Bila je sigurna da je ovo poslednji put da će kročiti na ovu plažu. Poslednji put da će prići plaži. Poslednji put da vidi ovog muškarca.

Vrućina, jaka vrućina je steže.. Strašan krik, a zatim pištanje.
-Ti si prokletnica!!! - Pištanje.
-Ista si kao tvoja majka, kurva raspala!!! - Pištanje.
-Mrzim te!!! - Pištanje.
-Tata ne radi to....
-Prestani da cmizdriš!!! - Pištanje.
-Od tvog rođenja život mi je običan teret, ti si mi teret!!! - Pištanje.
-Boli me!!!!
-I treba da te boli Adjelka, i treba!!! - Pištanje.
-Volim te tata.... Volim. - Pištanje.
-Volim te sve dok ne padne noć. - Pištanje.

Zujanje, a zatim jaka svetlost.
Skliznula je. Sigurno je skliznula u neku baru. Osećala je hladnu vodu po kolenima.
Neko vreme je blještavo svetlo unervozilo, a zatim je osetila bol. Poznatu bol, vrlo poznatu. Čuje šum. Morske talase kako lupaju o stenje i peščane plaže, jake kapljice kako padaju i natapaju sitan pesak. Daleko je od plaže, ali čuje. Sada još uvek oseća toplotu na usnama. O bože. Tako joj se spava. Ova ulica, deluje tako spokojno kasno noću. Deluje kao divan krevet za ranjenu devojku. Ranjenu iznutra, ranjenu spolja. Klonula je preplanulom kožom na hladan asvalt koji je bio preplavljen vodom.