Spasi me tame

《8》

Ušla je u zgradu provlačeći svoju stanarsku karticu o interfon. Zatim je počela da se penje uz stepenice ne čekajući lift koji je već neko vreme bio pokvaren. Pokušavala je da što manje udiše na nos kako ne bi osećala miris ustajalog jajeta, pa je koristila isključivo usta.
Zaostajala je par puta kako bi bila sigurna da rana ne krvari previše. Dok je došla do petog sprata njena noga je polako počinjala da otkazuje.
Zahvatila je bravu kako bi ušla u stan što pre, ali su vrata bila zaključana. Provirila je kroz sitno staklo u obliku kruga i shvatila da svetla ne gore. Što znači da otac nije kući. Izvadila je ključ brzo ga uguravši u bravu. Odmah se prepustila bolu te je pala na parket.
Tiho je jauknula pogledavši u butinu. Polako se širila bordo boja po tkanini. Zasigurno joj je rana prokrvarila.
Pritisnula je šakom ranu. Bol je bila jača, ali krv je išla sporije. Ušla je u kupatilo sedajući na pločice. Svukla je donji deo odeće sedeći.
-Svaka čast Anđelka.-Udarila je pesnicom desnu butinu te iznervirano krenula da odmotava zavoj. Jedina dobra stvar u ovom trenutku je što on nije kod kuće.
Čim je ugledala ranu mogla je da primeti da je skoro zarasla. Za dva dana je neće boleti dok hoda. Bila je sigurna. Očistila je ranu sa onim što je imala pri ruci te je stala ispod tuša pazeći da šampon ne sklizne ka rani.
Brzo je sprala miris duvana sa sebe i ušla u pidžamu. Namazala je ranu kremom te je ponovo iskusno zavila.
Otišla je u kuhinju. Otvorila je frižider i jedino što je privlačilo iz njega jeste pavlaka. Namazala je pavlaku na parče hleba te napokon osetila ukus hrane. Zanemarila je želju za toplom hranom i zadovoljila se onome što ima u ruci.
Dok je prala čašice rakije i vinjaka koje je uprljao njen otac tokom dana nije začula ulazna vrata koja inače veoma glasno škripe. Opet se vratila u nedavnu noć. Noć u kojoj je mogla izgubiti sebe. Noć u kojoj se predala strancu.

-Oooo, setila.....-Začula je lupanje iz hodnika pa je brzo istrčala. Zapeo je o njenu cipelu, jedva se držao na nogama.
-Setila si se da imaš svoju kuću?
-Vidim i ti si.-Mrko ga je pogledala gledajući kako će svakog časa da zapne o svoju sopstvenu nogu.
-Ceo dan sam bio u kući. Čekao sam te.-Jezik mu je zaplitao na svaku drugu reč. Jedva je mogla da ga razume, ali ga je zato odlično osećala.
Miris alkohola i duvana nikako da zaboravi.
-Čekao sam te ceo dan.-Nije odgovarala. Samo ga je gledala kako pokušava da joj pridje. I kada bi uspeo ona bi zakoračila korak unazad.
-Izgleda da su ti bitniji momci od mene.-Bledo je gledala u svog oca. U ovakvim trenucima ga nije smatrala ocem. Zapravo nikad nije. Nikad. Bio je samo podstanar u njenom životu. Pored svega što je trpela. Pored svega što je radila da spase njegov život iz blata on joj uporno govori da je kurva. Da je obična devojka koja rasipa svoje telo po tudjim automobilima.
-Idem da spavam.-Pošla je ka stepeništu koje je inače vodilo na podkrovlje zgrade, ali su ga oni pre mnogo godina sredili kao sobu.
-Imaš li posao?-Ljutito je stala okrenuta mu ledjima, a onda se setila poslednjeg puta kada je dugo stajala okrenuta ledjima pred njim. Ipak ga je pogledala u oči.
Bes. Jedino što je osećala bio je bes.
-Imam. Za razliku od tebe imam posao koji mi odgovara.
-Ne diži ton na mene. Moraćeš mi dati malo novca.-Prekrstila je ruke preko grudi neverujući u ono što čuje. Uvek ovako bude. Svaki put isto, a ona se svaki put sve više čudi. Sve više nervira.
-Nećeš dobiti ni novčić.
-Treba mi da platim vodu.
-Stvarno? Prošli mesec ti je trebao za struju. Sledeći će možda biti za smeće.-I evo ga. Opet ona tmurna gluma. Njegovo lice tužno, izmučeno. Iz zapovedničkog je prešlo u najizmučenije. Gledala je ovog čoveka koji je navodno njen tata, gledala ga je kako se pravi jadan pred svojom ćerkom. I spremno čeka reči koje svaki mesec sluša.
-Nije mi lako. Nije. Ne mogu da prestanem. Pokušao sam, ali ne ide. Molim te mi pomozi. Ja nemam nikog osim tebe. Nikog osim moje mile devojčice.-Zakoračio je par koraka ka njoj. Dovoljno joj je prišao da bi joj smestio dlan na obraz. Nije ga gledala. Skrenula je pogled. Nije mogla da ga gleda, da ga sluša i oseća. Više nije mogla.
-Jesam li bila mila devojčica i pre par dana?-Drsko je izustila suočena sa bolom u stomaku. Više čak nije ni osećala bol u butini, grčevi u želucu su nadjačali svaki drugi bol.
-Nemoj tako. Ti znaš da ja tebe vo.....-Uhvatila ga je za zglob ruke kojom joj je milovao obraz. Besno ga je pogledala pravo u te braon oči. Nadala se da će ugledati neku suzu. Neku suzu krivice, ali nije je bilo. Bilo je samo leda i manipulacije.
-Ni slučajno da to nisi rekao. Posle svega što si uradio nemaš pravo da mi govoriš takve reči. Nemaš pravo da me dodiruješ.-Siktala je kroz zube slomljena od svega. Za razliku od njegovih, njene su oči bile spremne da poplave. Nisu. Držale su se čvrsto, jer se zaklela da vise nikad neće plakati pred ljudima, a pogotovo ne pred nekim muškarcem.
-Pre par dana si me ostavio da krvarim sa zabijenim staklom u nozi. Ostavio si me!! Najgore od svega je što si mi ti to parče stakla zabio u mišiće. Ti si me doveo u situaciju da sada nemam snage potrčati, pobeći od tebe. To ti je bio plan? Učiniti me slabom. Da ne mogu da pobegnem od tvoje šake, tvoje pesnice i tvog besa.-Jedno vreme ga je gledala, a zatim mu je grubo gurnula ruku. Posmatrala je kako se blago zateturao. Znala je da je neće udariti večeras. Nema snage. Zbog toga je skupila svu preostalu snagu i počela da se penje uz stepenice.
-I da, nećeš više dobiti ništa od moje plate. Laku noć.-Što je brže mogla, popela se na poslednji stepenik i utrčala u sobu. Ovaj put je izmakla njegovoj pesnici, ali već sutra neće.
Legavši u krevet osećala se probodeno. Njen rodjeni otac je stajao iznad nje led ledenih očiju i zabijao joj staklo sve dublje u nogu. Najgore od svega, pored toliko duboke posekotine, nju je najviše pogodio on. Njen tata. Nikakvo staklo, nikakva svadja, već njen tata. Najbolji čovek za malu Anđelku. Nekad je bio najbolji.....

-Mrzim te Mladene!!!! Mrzim!!-Udarala je rukom o jastuk. To je bila tuga, više nije bio bes. Valjda je bes samo pojačan žamor tuge. Bes ustvari ne postoji. To je pojačana doza tuge ili razočarenja. Viši stepen ludila. Ubrzo je i ta tuga prešla u težak umor u njenom telu. Ruka kojom je bahato lupala o jastuk je stala. Prosto se sručila kraj njene glave opipavajući obraz po kom je milovao. Po kom je milovao....
-Mrzim....-Napokon je zatvorila svoje oči prepune suza i bola. Zatvorila ih je u nadi da se sutra neće otvoriti. S tom nadom bi zaspala svako veče, a sa razočarenjem se budila.