Spasi me tame

《7》

-Mislim da je vreme za pauzu.-Ignorisala je glas kraj sebe. Nastavila je da briše čaše gledajući u već pijane ljude.
-Anđelka čuješ li me?
-Čujem Vuče.
-Onda me poslušaj.
-Nisam umorna, zaista nisam.-I nije bila. Niko nije razumeo da je škola, pa čak i posao njen izduvni ventil. Da njoj to nije nikakav teret, već odmor.
-Idem po cigare u market pored, kada se vratim ti ćeš se maknuti od šanka i gostiju. U redu?-Samo je ćutala nastavljajući da glanca već čistu času. Čim je osetila njegovu daljinu pogledala je za njim.
Visok, mršav mladić. Kratka kosa i veoma punačka usta. Nije mogla da shvati zašto, ali samo je kraj njega mogla da stoji, a da se ne oseća ugroženo. Valjda godine i godine rada sa njim su učinile svoje. Ali svaki drugi momak koji bi došao u lokal da radi, brzo bi bio na njenoj crnoj listi. Listi ljudi koje treba izbegavati.

-Konobar!!-Podigla je glavu kako bi ugledala čoveka koji je pozvao. Čim je zapazila sto u ćošku lokala. Odmah do prozora prišla im je.
-Izvolite.-Pokupila je prazne čaše rakije dok je čekala da već olešen čovek poruči piće. Mada je već i sama znala da će poručiti isto što je i pio.
-Može još jedna tura svima nama?
-Šljivovica?-Upitala je čisto iz znatiželje. Želela je da vidi znaju li ovi ljudi sta uopšte piju.
-Da. Kako bez šljivovice.-Klimnula je glavom odšetavši od njih. Stala je iza šanka kako bi im usula piće, ali je zastala u odabiru flaše. Šljivovica ili Lozovača? Lozovaču su pili do sad, ali su sada pijanog mozga naručili Šljivovicu kao uobičajeno piće. Ipak je uzela Lozovaču. Mada bi većina ljudi na njenom mestu ipak sipali Šljivovicu, jer je dosta skuplja. Zašto ne prevariti pijanu budalu? Valjda se nadala da će isti ovaj čovek ipak kupiti deci po neku čokoladu pre polaska kući. Valjda je imala nadu u svakog pijanca....
-Izvolite.-Spustila im je čaše na sto i brzo odeštala od njih.

Ostatak radnog vremena je provela za praznim stolom u ćošku prostorije. Sedela je kraj otvorenog prozora kako bi udisala što svežiji vazduh i čitala knjigu. Vuk je bio za šankom neko vreme, a zatim je ipak i on seo za isti sto. Čuvši spuštanje keramičke šolje na sto odmah je blago podigla glavu. Dve šolje su se jasno pušile ispred nje. Mogla je pretpostaviti da je kafa u njima. Ona o kojoj mnogi pričaju u kraju. Jer svi znaju da je kafa u lokalu ,,The past'' najbolja kafa, a tu upravo pravi Vuk.
-Mislio sam da bi ti dobro došla. Imamo još tri sata smene.
-Hvala ti, ali ne pijem kafu.
-Prijaće ti.-Možda se nadao da će se sažaliti na njegov trud i ipak okusiti najbolju kafu, ali ipak nije poznavao svoju koleginicu.
-Ne pijem.-Kratko je izustila ne gledavši ga. Najviše je mrzela ometanje dok čita. Njen beg su knjige. U knjigama zabada nos u tudje živote bez da se ti ljudi bune. Bila je deo svih knjiga koje je pročitala i osećala se dobrodošlo u njima. Svako ko bi je prekinuo bez dobrog razloga u njoj budi čistu nervozu.
-Toliko godina radimo zajedno, a ne znam ni da li piješ kafu.-Samo je nastavila da pokušava da povrati koncentraciju na čitanje.
-Ne znam ni u koju školu ideš.-Rekao je to nadajući se da će mu ona odati tajnu u koju školu ide, ali je ona samo ćutala. Pravila se da čita čekajući da on sam shvati koliko je uzaludno truditi se oko nje. I shvatio je nakon dužeg vremena.
Jedva je dočekala da izađe iz lokala kako bi udahnula pravi noćni vazduh. Hladan, sa blagim povetarcem, ali sa dozom svežine. Duboko je udahnula. Sav onaj miris alkohola, vruće kafe i duvana se polako povlačio iz njenih nozdrva. Pluća su se razradila, a ona je mogla da krene ka kući. Možda nije bila najsrećnija sto ide kući, ali je bila i suviše umorna. Samo gledanje pijanaca i škiljenje u knjigu pored dima cigareta je uspavalo i veoma izmorilo.
Šetala je pustim trotoarom zatvarajući kapke svaki put kada bi automobil naišao. To je bio najlakši način da spreči blještanje farova. Radnje su bile zatvorene i osigurane rešetkama. Poneki kiosk je radio, ali nije bilo kupaca. Samo ona i poneki prolaznik koji prodje brzo kraj nje. Za razliku od nje svi su žurili. Svi jedva čekaju da dodju kući i osete toplu vodu na sebi. I ona je, samo nije žurila. Znala je da je ne čeka to kod kuće.
Ušla je u prak krenuvši odmah ka svojoj uobičajenoj klupi. Park nije bio toliko prazan kao ulica. Poneka grupica tinejdžera se motala oko dečijih spravica glasno se smejući. Neki dečaci su još uvek igrali basket pod jakim osvetljenjem. Bili su znojavi i umorni, ali ispunjeni. Bilo je dosta parova na klupicama zavučeni u tamnije delove parka. I umesto da se osmehnula njihovoj strasti ona bi pomislila samo jedno.
-Da li se varaju međusobno?
Volela je da čita ljubavne romane. Volela je da čita o strasti izmedju dve osobe, ali to je bila knjiga. I verovala je u to samo u knjigama. Stvarnost nije zamišljala tako. Zamišljala je realno, onako kako zapravo i jeste. Više ne postoje muškarci koji će ti doneti do ulaznih vrata ružu, cvet iz parka ili ukradenu iz bogataških ograda. Više nema muškaraca koji će te zavući u mrak parka otvoriti sok od šumskog voća i sipati u plastične čaše, zatim pričati sa tobom. Više nema muškaraca koji će da vole, ne da odvole ili izvole. Ne postoje muškarci koji će da prihvate emocije, pa čak i da zaplaču. Sada postoje oni dečaci koji nikad ne odrastu i koji se smeju pravim muškarcima. Anđelka je znala to. Znala je da nikad neće dobiti ono što je smatrala vrednim.
Prišla je svojoj klupi gledajući gde je pas. Nije ga bilo pa je sela. Izvadila je iz ranca foliju te je stavila u krilo čekajući svog prijatelja. Primetila ga je kraj devojčice na igralištu, ali je ubrzo i on nju spazio pa je krenuo ka njoj.
Čim je došao spustila mu je foliju na zemlju kako bi na miru pojeo slaninu.
-Ukrala sam samo za tebe. Sreća tvoja pa danas nije bilo puno ljudi.-Čula je kako reži dok se bori sa žilavom slaninom. Osmehnula se te zabacila glavu unazad. Gledajući ka spojenim krošnjama kroz koje su se nazirale zvezde.
-Ne mogu da prestanem da mislim na onu noć. Previše je bila strašna. Mrzim što moram priznati, ali onaj čovek mi je spasio život.-Drhtavo je pričala nadajući se da je on razume.
-Ali je ujedino bio previše miran. Znaš, nije ni na trenutak povisio ton da sam ga se uplašila. Šta više nisam osetila strah u njegovom glasu. Strah da će pred njim opet umreti jedna osoba. Bože, glas mu je bio staložen, jak i siguran. Kao da je bio siguran da ću odustati. Možda ni ja sama nisam verovala da ću skočiti. Barem ne kada je on došao. Da nije došao verovatno više ne bi ni razmišljala. Nepromišljeno bi skočila i u padu se pokajala.-Podigla je glavu kada je osetila toplo krzno na svom krilu. Tačno na levoj butini koja joj bila u bolovima ceo dan.
-Baš znaš gde da nasloniš glavu.-Pomilovala ga je. Prijala joj je toplota krzna na rani. Grejala ju je.
-A tebi su teški dani odbrojani. Opet dolazi lepo vreme, pa se nećeš skrivati od kiše i snega.
Otvorila je ranac pa počela da čita današnje lekcije. S obzirom da nije bila prisutan učenik na časovima uživala je čitajući lekcije u parku. To joj je bilo draže od bilo kog nastavnika.

Kada je pogledala u sat na levoj ruci brzo je pomerila uspavanu glavu sa svog krila i spakovala knjige.
-Laku noć. Vidimo se sutra.-Pokupila je foliju sa poda i usput je bacila u kantu za djubre. Te je napokon krenula u svoj kavez.