Spasi me tame

《26》

Pre nego što je usla u školsko dvorište duskom je pokupila svu vodu sa lica. Dobra stvar je što joj je ponestalo suza, te više nisu nailazile nove, loša stvar je što joj je srce još uvek bilo nemirno. Lice joj je verovatno bilo crveno, a oči vlažne poput leda.
Krenuvši ka svojoj klupi odmah je proverila crveni li se neka mrlja na njoj. Osmeh je bio slabašan, jedva vidljiv, ali davao je nadu da njeno raspoloženje nije potpuno potonulo. Čim je prišla klupici sela je uzimajući divnu ružu u ruke. Bila je na granici mladosti i cvetanja. Bila je mlada i puna života, iako joj se uskoro bliži kraj.
Sa nestrpljenjem je počela da odmotava beli papirić sa stabljike koja je još uvek imala bodlje po sebi.

"Knjige su najsigurniji beg."

Neko vreme je zbunjeno gledala u papirić ne razumejući ko bi mogao ovako nesto da napiše. Onda je prosto odustala od razmišljanja, jer ako otkrije ko bi mogao da bude. Plašila se da će se razočarati, plašila se da nije kao i njenim mislima. Zapravo nije ni znala kako ga zamišlja, svakako kao muškarca. Možda kao nekog junaka iz knjige, ili možda nekog smešnog dečkića.
Osmehnula se sama sebi stavljajući papirić u zadnji džep pantalona, a ružu u krilo. Uzela je knjigu počevši da je čita sve skoncentrisanije. Ubrzo više nije razmišljala o ruži i papiriću.
-Evo ga dolazi!-Začula je piskavo šaputanje malo dalje od klupe. Nepoznata grupica devojaka. Pogledala je u smeru njihovog divljenja pa istog časa vratila pogled na knjigu. Počele su da se nabacuju i novom učeniku, jer zašto ne. Muško je, zar je bitno kakav je čovek. Ne. Namrštila se na pomisao da neko posmatra samo ono u gaćama.
-Loša knjiga?-Nije se ni trudila da podigne glavu. Znala je po glasu ko je. Samo je prestala da se mršti shvativši da je čak i on primetio njenu grimasu.
-Loša strana.-Kada joj je prišao potpuno blizu, odmah je zgrabila ranac kraj sebe i ružu iz krila. Ustala je krenuvši ka školi.
-Da li ti to bežiš?-Primetila je smešak na licu. Da, upravo onaj dečiji kojeg se ni najplašivije biće ne bi uplašilo.
-Da. Ne želim da me raskomadaju tvoje obožavateljke.-Pogledala je u grupicu devojka koje su se pravile da ih ne primećuju, tačnije, da ne primećuju nju.
-O to ti je pametno. Deluju nenormalno.-Poželela je po prvi put da se osmehne tokom nekog razgovora, ali se okrenula i pojurila ka školi.
Nije se iznenadila kada je zatekla praznu učionicu, jer je ostalo još dosta vremena do početka časa. Većina učenika sada šetka po dvorištu, dok neki još nisu ni došli.
Sve vreme je čitala zaboravljajući da je u školi. Kada se učionica počela puniti samo je ignorisala sve glasniji žamor.
Nije bila toliko udubljena u čitanje da ne primeti kako je nov učenik seo na svoje mesto i već počeo da zvrlja po papiru. Posle sinoćnog razgovora počelo je zanimati šta to crta. Zanimalo je koliko dobro ume da crta. Jedini rad koji mu je videla jeste onaj sa table. Bio je izuzetno lep s obzirom da je crtan običnim markerom za tablu, ali sa olovkom ili hemijskom može mnogo više. Bila je sigurna u to.
Začudila se kada njegovo žvrljanje nije prestajalo ni tokom sledeća dva časa, ali kada je počela patologija odmah je prestao. Moglo se primetiti koje časove voli.
-Sledeće nedelje imamo test. Poslednji. Nakon toga imate usmena odgovaranja i to je to.-Neki su negodovali zbog kontrolnog, dok su se drugi radovali kraju školske godine. Ne samo to, kraju srednje škole.
Nastavivši da čita knjigu tokom velikog odmora nije primetila koliko je zgužvanih papira proletelo ka kanti za smeće. Tek kada je naglo ustao, iznenadivši je, I izašao iz učionice primetila je gomilu loptica oko kante i u njoj.
Neko vreme je negodovala, neko vreme je korila samu sebe, a onda je ipak ustala i brzo zgrabila jednu zgužvanu lopticu te se vratila na mesto.
Raširila je papir što je više mogla.
Ljutsko srce. Svaka vena, svaka arterija prikazana na crtežu. Ljudsko srce u velikoj veličini, a u njemu uzburkani talasi sa omanjom devojčicom. Plivala je kroz talase sva vedra i nasmejana. Ovo je njegov progoniteljski problem? Sestra sva vedra u moru. Ne shvatajući kako to može biti problem sklopila je lepo papir želeći da ga baci u kantu, ali vrata su se otvorila. Brzo ga je strpala u džep duksa uplašena da on ne primeti papir. Pokušavala je da čita, ali čak ni njegovo žvrljanje koje joj je inače prijalo sad nije pomagalo. Sve vreme je imala osećaj kao da će videti papir. Da će je napasti. Da će se toliko razbesneti i možda je povrediti. Zadrhtala je od same pomisli na jaču, mladju pesnicu od pesnice njenog oca.
Razumem da smatrate kako je to mala stvar. Kako od tako male stvari, da on vidi da mu je ukrala rad, dodje do udarca. Možda to vama, pa čak i meni deluje glupo, nemoguće, ali njen otac je zbog najsitnijih grešaka gubio kontrolu. Bojala se svojih grešaka, plašila se tudje nervoze. Mi to ne možemo sasvim razumeti, ali možemo pokušati.
-Sutra posle drugog časa imamo praksu.-Obavestio je. Osetila je kako joj posmatra ledja, možda kosu....
-Kako znaš?
-Javila je rasredna sad na hodniku.-Klimnula je glavom sigurna da joj posmatra glavu dovoljno da to primeti.
-Da li ti je ruka dobro?-Telo joj se ukrutilo na to pitanje. Zašto je ovaj muškarac morao da dodje? Dok nije došao nikoga nije bilo briga ima li zavoj, ranu, masnicu ili nešto slično. Sada za sve mora smišlja izgovore.
-Da.-Nije prestala da oseća njegov pogled, pa vise nije bila sigurna oseća li krutost u telu zbog pitanja ili tog čudnog osećaja da je neko posmatra......da joj neko posmatra ledja i kosu.
To je bio možda jedini razgovor tog dana izmedju njih. Laknulo joj je što je iz škole izašla bez masnice. Bilo joj je drago što je ušla u kuću i ubacila papirić sa ruže zajedno sa crtežom u kutiju uspomena. Zašto? Nije znala. Tešila je sebe i svoja osećanja da je zbog štete da takav savršen rad završi u kanti. Ali opet nije imala objašnjenje zašto ga je stavila u kutiju uspomena, osim u fioku ili na policu kraj knjiga. Tvrdila je da će tu postati prašnjav, mada je i sama na trenutak posumnjala u svoje reči.