Spasi me tame

《33》

Naterala je samu sebe da ustane sa hladnih pločica. Još se jednom umila nadajući se da će joj to povratiti snagu u kapcima, ali bilo je uzalud. Popela se na nekoliko stepenika, a onda je zastala u slučaju da joj se zavrti u glavi. Dok se pela stepenik po stepenik shvatila je da još uvek nosi ranac na ledjima. Svukla ga je sa ramena i spustila kraj kreveta u svojoj sobi. Čim je dovoljno prišla krevetu sručila se na njega omamljena umorom. Nije mnogo gledala u prazno i bila u svojim mislima. Brzo je klonula na mekanom jastuku. Zaspala je već oko devet uveče, ali san joj je bio prekopotreban. Spavala je sve do osam ujutru što se nije desilo godinama. Čak i vikendom bi ustala rano posle svitanja kako bi zaobišla susret sa ocem.
Probudila se jedva uspevajući da pomeri mišiće od višesatnog spavanja.
Osećala je bol u mišićima prilikom ustajanja što je prisetilo na jučerašnji dogadjaj. Poželela je da ostane sama u svom krevetu i celoj kući do kraja dana, ali ta želja očigledno ne ide u božije uši, jer joj je Mladen cepao uši svojom galamom iz dnevne sobe. Navukla je crnu trenerku i tamno sivu majicu na sebe znatiželjna na koga se Mladen toliko razjario. Dogegala se do vrata raščupana i pospana, a i ponajviše gladna.
Čim je krenula da silazi niz stepenice njegov glas je postao intezivniji.
-Ti si ista kao moja žena! Kurva, drolja, striptizeta, sve najgore ženske titule!
-Ti si lud!-Začula je ženski glas. Po tonu njenog govora reklo bi se da je povredjena. Tiše je silazila niz stepenice ne želeći da privlači pažnju.
-Jesam. Lud sam zbog vas žena. Vi ste toliko zlo.
-Šta sam ti uradila čoveče! Poludeo si. Nadam se da je tvoja ćerka barem normalna!-Čim je to izustila pošla je ka ulaznim vratima. Da se okrenula mogla bi da vidi Andjelku kako stoji na stepeništu naslonjena ramenom na zid.
-Ona??! Ona je ista kao ti, ista kao njena majka, ista kao sve ostale žene! Bezvredna drolja i nezahvalna čudakinja!!-Plava žena na vratima se okrenula čuvši kako Mladen priča o svojoj ćerci. Ugledala je Andjelku kako nepomično stoji i upija svaku očevu reč. Andjelka ju je gledala. Gledala i lila suze. Nije plakala, nije imala nikakvu grimasu na licu. Da joj oči nisu izdajnice niko ne bi mogao da protumači njena osećanja, ali oči su je izdale. Uvek je izdaju. Bile su pune suza koje je prolivala, a i koje je uspela da zadrži. Žena je izgledala lepo, ugladjeno, prosto se zapitaš šta je to videla u Mladenu. A kada i žena pročita Andjelkine oči, prosto joj dodje da zaplače, ali je samo izašla iz kuće ne želeći da se zadržava ni sekunde.
Čim je zatvorila vrata za sobom Mladen je izašao u hodnik. Primetio je Andjelku.
-Naravno da si tu. Sve moraš da čuješ i vidiš!-Klimnula je glavom još uvek ravnodušnog lica.
-Na moju žalost ništa ne propustim.-Jedva da je progovorila kada je otovrila usta. Tuga je stezala oko vrata smanjujući joj dotok vazduha u pluća. Onda se prosto sjurila niz ostatak stepenica i izjurila iz kuće. Telo joj je bilo umorno i iscrpljeno, ali je po prvi put odlučila da ne ode u školu. Danas imaju praksu i sigurna je da ne bi izdržala stajanje u zagušljivim prostorijama bolnice.
Polako je pošla peške ka svom omiljenom parku, a posle njega će otići na šetalište na koje ide u poslednje vreme. Baš ono gde je sretala Relju. Ne, nije išla u nadi da će ga bar iz daleka videti. Valjda?
-Mališane! Ništa ti nisam ponela danas. Izvini. Kriza u kući. Sve znaš, ne moram da ti objašnjavam.-Sela je na klupicu i sačekala da se po navici i pas popne na klupicu i sedne kraj nje.
Gledala ga je kako mirno gleda u daljinu izbačenim jezikom i prosto uživa. Odlučila je da se i ona zagleda u isti prizor kao i on i da pokuša da uživa. Mada, prizor nije bio baš prijatan. I ako je bilo rano jutro u parku su bila dva mala dečaka sa pretpostavila je ocem koji se igrao sa njima fudbala. Blago se nasmejala divnom prizoru, a kada je jedan od dečaka pao pomislila je kako će ga otac izgrditi. Njen bi nju izvredjao i ponizio, ali ovaj mlad čovek je navijao sinu kraj uveta da ustane sam, a kada je ustao bacio mu je petaka. Čim je to videla ustala je sa klupe i bez pozdrava sa psom prošla kroz ostatak parka i otišla. Nije mogla da kaže da je osetila ljubomoru, ali nešto slično tome sigurno jeste.
Ubrzo je došla do šetališta blizu obale na kojoj se nekako osećala prijatnije. Izmedju šetališta i mora se nalazio travnjak sa pokojim drvetom gde su obično ljudi bili sa svojim psima. Mnogi su pravili izlete ili kratke sastanke ispod drveća. Sada naravno nije bilo nikoga. Još je suviše rano za to. Sada su dominirali džogeraši i biciklisti.
Sela je na prvu klupu na koju je naišla i shvatila da nema knjigu kod sebe. Izdahnula je i odlučila da ovaj put zaroni u sopstvene misli. Koliko to može da bude opasno? Mrzela je osećaj preturanja po sopstvenoj glavi, ali samo zato što je napamet znala šta se u njoj nalazi. Nije želela da ode previše u preturanje pa da nadje nešto što će je dodatno slomiti.
Kada je duboko udahnula i počela da razmišlja već se bila pokajala što je uopšte pokušala tako nešto. Ne, nije joj Mladen pao na um. Relja. I to ne na um. Bio je malo dalje na trkačkoj stazi. Išao je ka njenoj klupici, ali je još uvek nije primetio. Zar je zabranjeno posmatrati nekoga krišom?
Osećala se kao da jeste, ali je ipak ne mogavši da skrene pogled na knjigu, jer je nije ni imala, posmatrala prizor. Lep prizor. Bio je u sportksoj, plavoj majici koja mu je isticala široka ramena i izvajane ruke, kao i grudi koje su prilikom trčanja ponekad štrčale. Šorc koji je izgledao kao kupaći ali je imao sportski znak na desnoj nozi je bio skoro do kolena, ali bez obzira na širinu nogavica skoro mu je bio tesan.
Samo mu je noga teža od mene same.
Pomislila je. Dečko je bio u treningu i to se videlo, prosto isticalo. Mada, bio je toliko pametan i obrazovan, bar koliko ga je upoznala, da joj je bilo čudno da sve to ima jedna osoba. Prosto joj je delovao nerealno. Možda se samo pretvarao. Možda je izigravao nevinašce. I možda je upravo pogledao u njenom smeru i uhvatio je kako pilji u njega.
-Jao!-Izustila je i brzo skrenula polged ka horizontu mora. Pokušala je da nadje neku zanimljivu temu. Na primer, nebo je jako vedro, znači danas neće padati kiša kao juče. Čak je i more delovalo bistro.
-Dobro jutro!-O prišao je. Na trenutak je udahnula veliku količinu vazduha, a onda je usmerila pogled ka njemu.
-Dobro jutro.-Brzo je izgovorila misleći da će otići svojim putem. Nije. Naravno.
Uzeo je peškir koji mu je bio oko vrata i počeo da briše sitne kapljice znoja sa lica.
-Ne čitaš knjigu. Postaješ zabrinjavajuća.-Htela je da se osmehne, ali se suzdržala.
-Ali sedim na klupi.-Nasmejao se trljajući vrat peškirom.
-Tačno. Tvoj identitet su knjiga i klupa. Mislim da te cela škola zna po tome.-Spustila je pogled ka svojim kolenima osećajući nepoznatu vrelinu u obrazima. O bože.
Neko vreme je vladala tišina. Čulo se more u daljini, ptice i Reljini prsti dok ih je pucketao. Naježila se na taj zvuk pucketanja.
-Oduvek čitaš? - Začula je posle nekoliko minuta tišine.
-Ne.-Kratko je odgovorila prosto naviknuta na taj odgovor, ali je iz nekog razloga po prvi put osetila potrebu da produži svoj odgovor. Da ga produži dovoljno da njenom sagovorniku ne bude glupo, mada on uopšte nije delovao postidjeno. Bio je opušten, prisutan, a zamišljen. Bio je svoj i to je opuštalo. To je ohrabrilo da progovori više od jedne reči.
-Počela sam u petom razredu.
-Uvau. Mene su knjige zainteresovale tek pre tri godine.
-Jesu?-Klimnuo je glavom, ali i dodao odgovor rečima.
-Da. Prvo su me privukle misterije i horori. Obožavao sam ih. Svaki petak bi od ušteđevine kupovao po dve knjige.-Setila se da je njen prvi omiljeni žanr bio komedija. Sad je mrzi. Nije to rekla, ali je poželela. A svoje knjige i dan danas kupuje od novca koji uspe da sakrije od oca.
-A ti? Po tvojim skorašnjim knjigama rekao bih da voliš poeziju i romantiku?-Iznenadjeno je usmerila pogled ka njemu. Gledao je znatiželjno i opušteno. Zar je primećivao šta čita?
-Nije da baš obožavam.-Klimnuo je glavom, ali je slagala. Obožavala je da se zaljubljuje u likove iz romana. Obožavala je tu nemoguću zaljubljensot. Zaljubljenost za kojom je očigledno čeznula, a i od koje je bežala.
-Shvatam.-Ponovo je zavladala tišina. Ona ga je krišom posmatrala. Seo je kraj nje, ali dovljno daleko da joj ne bude neprijatno. Zagledao se u more pred sobom ne znajući da mu plave oči tako izgledaju još bistrije.
-Prestao sam da čitam ljubavne romane kada sam saznao koliko je poezija bolja. U njoj je sve ono što prodrma srce, a sačinjena je od par redova.-Slagala se sa njim, ali nije mogla da shvati kako muškarac u ovoj generaciji voli da čita takve stvari. Možda je suviše sebe izolovala iz društva.
Ćutala je. Nije imala snage više da priča. Njen um se ponovo odvojio od stvarnosti. Osetila je mučninu i malaksalost čak i sedeći. Nije želela da ostane u Reljinom prisustvu, ali nije smogla snage da ustane tako slaba. Nije smela.
-Trebalo bih da krenem.-Nije bila svesna koliko joj je glas zvučao slabo i krhko. Tiše nego inače. Relja ju je pogledao i čim joj je video bledilo u licu ustao je sa svog mesta. Stao je ispred nje kako bi zaklonio sunce koje je piljilo u nju da bolje sagleda njene obraze. Bili su potpuno bledi.
-Andjelka, jesi li dobro?-Čula ga je. Jeste. Glas mu je bio prodoran i oštar. Htela je da mu kaže nešto. Bilo šta, ali njena usta su se u sekudni osušila. Blago pištanje je ubrzo zazviždalo u njenim ušima i sitne crne tačkice su se okomile na njen vid. Uspaničila se. Nije joj bio prvi put da oseća početak nesvestice, samo je prvi put da je oseća u nečijem društvu.
-Slušaj me. Andjelka! Nemoj da opuštaš glavu tako.-Osetila je tople ruke na vratu. Uspravljao joj je glavu kako ne bi povredila vrat. Topao dodir joj nije bio od pomoći. Trebalo joj je nešto hladno, nešto tečno. Vid joj je postao toliko mutan da su joj kapci odustali i zatvorili se. Još uvek je čula oko sebe Reljin glas koji je zvučao kao šapat, kao dozivanje iz tunela.
-Nasloni se ovde. Opusti se i diši. Polako. Udahni na nos, izdahni na usta. Polako. Ne brzaj.-Uspaničenost je obuzimala, ali njegov glas je bio prisutan. Čula ga je i to joj je za divno čudo olakšavalo. Osećala je kako joj uzima dlan i premerava puls.
-Biće ti dobro, u redu? Nemoj da se uzbudjuješ. Samo diši.-Podloga ispod njene glave se pomerila pomalo, a onda je čula kako poliva vodu negde. Odmah zatim je osetila snažne, mokre dlanove po svom vratu, ručnim zglobovima i nadlaktici. Kvasio joj je delove tela, a zatim joj uspravio glavu.
-Ako možeš da gutaš stegni mi ruku. - Osetila je kako namešta svoj dlan pod njenu šaku. Stegla je što je jače mogla, a zatim čekala da joj prinese otvor od flašice. Uzela je tri sitna gutljaja, a zatim vratila glavu gde je bila malopre. O bože. Tako je želela da zaspi tu.
-Moramo da odemo u hlad. Jel čuješ?-Znao je da ne može da hoda. Glava joj je bila teška i čak ni nju nije mogla da drži sama bez njegovog oslonca. Pošto ju je naslonio na svoja prsa zavukao joj je lagano ruku oko ledja, a drugu ispod kolena.
-Znam da ti je neprijatno. Želim da znaš da nema potrebe za tim. Nije ti dobro, želim i moram da ti pomognem. Ne razmišljaj o tome koliko sam ti blizu, jer čim ti bude bolje udaljiću se. Moraš sad da se opustiš, dišeš i budeš pri sebi. - Njegov glas je umirio. Nije bila dovoljno pri sebi da razmislja i obradjuje dubokoumno njegove reči, ali da jeste shvatila bi koliko je dobro pročitao za ovo kratko vreme. Većina ljudi koji je posmatraju znaju da je povučena, ali malo njih da se plaši blizine ljudi. Ovim rečima je otkrio da je on to znao. Poštovao je to. Seo je dalje od nje na klupici, nije se ni trudio da joj se približi.
Da je bar malo sagledala sve njegove postupke shvatila bi da nije loš. Nije poput Mladena, bar se tako činio za sada.
Namestio joj je glavu na svoja prsa noseći je ka hladovini ispod nekog drveta.