Spasi me tame

《17》

Prvi čas je počeo svega par minuta nakon njenog ulaska u školu. Bilo je fizičko, pa je Anđelka odmah pri ulasku otišla do sale gde je sela u jedan ćošak čitajući knjigu. Ostalo je samo još par strana i nameravala je u toku dana da ih pročita. S obzirom da su bili maturanti nastavnik fizičkog ih nije previše opterećivao. Obično je govorio kako mogu da donose opreme oni koji žele da igraju fudbal, košarku, odbojku ili neki drugi sport, a oni koji nisu zainteresovani mogu da sede sa strane. Anđelka, kao i pola devojaka iz odeljenja su obično sedele sa strane. Jedina razlika je bila ta što su ostale gledale dečake kako igraju neki sport sa još ponekom devojkom ili su gledale u telefon. Anđelka je malo dalje od njih pokušavala da priguši sve zvuke iz sale i da čita knjigu. Tako je bilo svakog utorka i petka.
Danas je uznemirio jedan pasus u knjizi, pa je morala na trenutak da podigne glavu sa knjige. Ugledala je dečake raštrkane po sali kako se bore za košarkašku loptu. Istina je da su je privukle bele patike koje su do pre sat vremena bile sive. Nov učenik je sada nosio drugi par patika.
Podigla je pogled ka njegovom licu videvši kako duva u svoje zalutale pramenove kose. Kosa mu je bila dugačka, ali obično uredno smeštena kako je on želeo. Sada nije bilo tako. Previše je bio opterećen loptom da bi razmišljao i o kosi. Nije mario o tome kako izgleda, cilj mu je bila lopta u sredini koša. I zaista se u tom trenutku složila sa jednim citatom koji je davno pročitala u jednoj knjizi.

,, Ljudi su najiskreniji kada ne znaju da ih posmatramo."

Možda je ta rečenica bila duboko urezana u Anđelku samo zbog bezbroj situacija gde je čula svog oca kako priča o njoj, a da nije znao da ga čuje. Možda su zapravo sve te loše stvari koje je izgovorio istinite. Možda neke obične rečenice u knjigama jesu sastavljene od par prostih reči, ali te reči kada se spoje slome nekome srce. Nekome zacele, a nekoga ubiju bez imalo milosti i upozorenja. Anđelki takav skup reči samo daje dokaze koje ona mirno sklanja po strani čekajući da ponestane mesta. Onda će možda uspeti da dokaže sebi da njen otac ne gaji ništa sem mržnje prema njoj, a možda samo ipak izgubi snagu i prosto potone na dno mora.
Možda joj nije bilo najjasnije zašto je pogledala u novog učenika, ali njegovo lice je tokom igre izgledalo nežno. Skoro pa je bio slabašan. Ali dok stoji ispred tebe van terena on je izgledao čvrsto kao kamen. Izgledao je vrlo zrelo sve do trenutka u kom pokazuje svoj dečiji osmeh. Morala je da prizna da je taj osmeh smirivao. Zašto? Nije znala valjan razlog, ali je zaista imao smirujuće dejstvo.
Na sledećem času je ponovo čitala uz škripu hemijske olovke. I zaista je morala samoj sebi da prizna da joj je taj zvuk postao normalan uz čitanje. Volela ga je. Prijao joj je taj neujednačen ritam.
-Anđelka, kako idu zadaci?-Prišla joj je profesorka strogim stavom. Anđelka je samo mirno pogledala birajući koju laž da izusti.
-Poprilično dobro.-Profesorka se osmehnula nesigurna u njen odgovor.
-Videćemo sledeće nedelje.-Klimnula je glavom želeći da žena što pre ode od njene klupe. Čim je okrenula ledja i otišla nazad kraj table, njeno namrgodjeno lice je odavalo da laže. Nije ni počela sa tim zadacima, a nije imala predstavu ni kako.
Čim je zvonilo sačekala je da svi učenici izadju, a odmah posle velike gužve je i ona. Lagano je išla prolazeći kraj svoje klupe u školskom dvorištu. Na sredini klupe je nekim čudom ponovo bila crvena mrlja. Sve što je bila bliža ruža je bila jasnija. Sve ovo oko ruže je veoma zbunjivalo, ali je ipak prišla ruži. Neko vreme se dvoumila znajući da se neko iz škole samo poigrava njom, ali svakako je niko neće povrediti ni glupim šalama. Godinama je uspela da dobije jači imunitet za ljude, šta više postala je imuna na ljudske uvrede. Svačije samo ne očeve.
Znatiželja je preovladila, pa je uzela ružu prinoseći je nozdrvama. Imala je bal miris koji se jedva osetio, ali je bio prijatan. Nežan.
Odmotala je papirić sa stabljike i pažljivo pročitala porukicu.

,, Zbog tebe su me knjige zavolele!"

Zamislila se. Pokušala je da se seti još neke čudne osobe u školi koja bi mogla biti slična njoj. Te osobe nije bilo. Možda je ona suviše malo posmatrala ljude u školi, zapravo nije uopšte, a možda zaista nema takve osobe.
Savila je papirić stavljajući ga u džep, a ružu je ponela u rukama. Možda joj je čak i bilo drago što ovaj put nije imala kome da strpa ružu u ranac. Možda je ovaj put želela da je zadrži, ali je lagala sebe da je to samo zato što je ruža lepa. U punom cvatu.
Ceo dan je lutala gradom. Nije se vraćala kući znajući ko je čeka. Znajući šta je čeka. Verovali vi ili ne, ali njeno telo se ne boji udaraca. Kao da je postalo ravnodušno, a to nije dobro. Kada čovek dopusti sebi da postane ravnodušan za takve stvari gubi sebe. U svom tom ludilu ispusti sebe i kasnije ne može da se nadje. Zašto? Zato što i taj čovek zaboravi kakav je bio. Jednostavno nema predstavu da li je uživao u laganoj muzici ili pojačanoj do kraja. To je tako. Ljudi se lako gube, ali teško nalaze. Nekad je potrebno da nas neko pogura ka boljem. Anđelku nije imao ko. Nju je otac gurao ka zlu. Tami i očaju. Pa čak i smrću. Anđelka je bila svesna devojka. Znala je sa čime se bori i u kakvom svetu živi, ali ona je od takvog života dobila pogrešnu sliku celog sveta, a ne samo svog života. Zbog toga ne dozvoljava da je iko pogurava. Niko sem Mladena, a i on to radi neprimetno za njene oči.

Posle toliko lutanja po gradu morala je da ode kući. Noć je bila blizu, a i njene noge su gubile snagu. Glava je bolela od zavezane kose, a stomak od gladi.
Ubrzo se našla u hodniku kuće. Odlučila je da ode u sobu dok Mladen ne zaspi, pa će kasnije da jede.
Njen plan bi možda i uspeo da je on nije besno čekao u dnevnoj sobi.
Anđelka je potražila pogledom onu visoku ženu, ali je nije bilo. Iz nekog razloga se nadala da je tu.
-Džabe gledaš. Nije tu. Nećeš je više ni videti.
-Drago mi je.-Ravnodušno je izgovorila krenuvši ka stepeništu. Kada se popela na treći stepenik začula je korake iza sebe. Suviše kasno da odreaguje. Odmotao je njen rep oko svog dlana i povukao je unazad. Zbog stepeništa nije uspela da se zadrži na nogama već se saplela i pala na zemlju udarivši zadnjicom o ćošak prvog stepenika.
Vrisnula je promuklo trpeći bol.
Pustio joj je kosu stežući joj vilicu. Osetila je kako je njegova ruka pripija uz pod sve snažnije. Bila je ubedjena da će joj lobanja popucati, ako se ne iskontroliše.
-Tvoje ponašanje je sve gore što si starija. Ovo je moja kuća i nemaš pravo da mi govoriš koga smem da dovedem a koga ne!! Razumeš li, kopile jedno!!!-Možda reč kopile nekome ne znači mnogo, ali njoj znači. Znači jer se sećala koliko ga je njena majka volela, znala je da nije rodjena u mržnji. A onda se sve promenilo.
Želela je da progovori, ali njeno lice je postalo crveno od stiska na vilici. Činilo joj se kao da su se zubi ispomerali sa svojih mesta. Bila je ubedjena da će je ubiti tim podgurivanjem o pod. Osećala je kako joj glava pulsira, ali sad ne zbog zavezane kose.
Pokušala je da otvori usta, ali njegov stisak je postao jači nakon pokušaja.
-Vala dosta si pričala ovih dana! Suviše si toga rekla!-Zabrideo joj je levi obraz, ali bol je bila skoro neprimetna. Bol u glavi je nadmašio šamar. Mogla je da oseti kako joj srce lupa čak i u grlu. Imala je želju da umre, ali ne na ovaj način. Ne u rukama svog oca.
Pokušala je nogama da ga odgurne, ali ni za to više nije imala snage.
-Da li se često gledaš u ogledalo? Umesto što čitaš ta tvoja sranja mogla bi da iskoristiš ovo telo. Svaka normalna devojka bi iskoristila svoju zgodnoću zbog para, samo se ti praviš naivna. Ko zna šta radiš, ali za džabe. Vidim da su ti kurvari počeli i ruže davati.-Pogled mu je pao na ružu koja je bila na stepeništu. Nije je mogla videti, ali se dobro sećala kako ruža izgleda. Bila je prelepa. Jedina svetla tačka koja joj se danas pojavila.
Usne njenog oca su se približile njenom uvetu.