Spasi me tame

《10》

Ustala je pridržavajući se za zid. Dok joj je prolazila vrtoglavica razmišljala je gde da ode. Jedino sklonište u ovom trenutku je bila upravo škola.
Pogledala se u ogledalo, ali lice je još uvek bilo bez šara. Znala je da će za par minuta ipak da se pojave pa je ponela potrebnu šminku kako bi ih prekrila u školi. Ovaj put nije išla parkom. To je bio duži put do škole, a sada nije imala toliko vremena. Lek koji je popila protiv bolova nije baš lečio njene tegobe, ali je pokušavao. Trebalo joj je malo više vremena nego inače da udje u školsko dvorište. Čim je primetila da časovi još uvek traju, a oduvek je imala strah ulaženja u učionicu tokom nastave, odmah je pošla ka svojoj klupi. Sela je ispruživši nogu. Ovaj put nije čitala knjigu. Ovaj put je upala u vrtlog misli i totalno se isključila iz stvarnosti.
Iz tako dubokih misli ju je trgla škripa gvozdane kapije sa njene desne strane. Bila je daleko, klupa je bila zavučena izmadju dva ogromna drveta i mnogo ruža, ali je jasno mogla da čuje pomeranje kapije. Čim je pogledala krišom ka njoj ugledala je istog mladića koji sedi iza nje na časovima. Zar on ne bi trebao da bude u školi? Očigledno nije jedina koja kasni.
Shvatila je da neko vreme gleda u nju, pa je brzo skrenula pogled. Suviše brzo da ugleda njegov osmeh. Možda nije volela druženja i upoznavanja, ali kada ne bi čitala knjigu, često skenirala sve oko sebe.
Čim je zvonilo otišla je do toaleta kako bi proverila svoje lice i vidljivu kožu na sebi. Čim je videla svoj odraz pomolila se bogu da niko nije zagledao u nju dok je dolazila ovde. Mada, zar iko ikad gleda u nju? Možda gledaju dok sedi na klupici napolju, ali niko nikad nije gledao u nju dok prolazi kroz hodnik. Svi bi bili suviše zainteresovani važnijim stvarima, a svima je sve bilo važnije od nje. To joj nije stvaralo problem, jer je onda skrivala masnice i posekotine samo od zaposlenih. Jedino su oni primećivali sitne modrice na njoj.
Sa par kapi pudera njena vilica više nije imala crvene otiske prstiju. Imala je samo jak zid šminke. Prednji deo vrata je prikrila na isti način kao i vilicu, a zadnji deo je smestila iza kose. Kosu je nabacila preko ramena slušajući svoje srce kako kuca u grudima. Uvek ovako bude. Svaki put kad krije šare na svom telu njoj srce ludo zatuče. Čudan osećaj, jer nije kao obično lupanje srca posle napornog trčanja. Ima nešto neprijatno u ovom kucanju, nešto što je postalo deo nje.
Proverila je laktove na rukama, ali na njima još nije bilo ničega. Ostatak tela se nije video tako da je izašla iz toaleta požurivši ka učionici.
Bila je prazna. S obzirom da je dva časa propustila sada je duži odmor. Svi djaci su van škole. Izdahnula je olakšavajući vazduh iz pluća, pa spustila ranac na svoje mesto. Taman kada je krenula da otvori prozor začula je pucketanje iza sebe. Identično onom kada zagrizete tvrdju jabuku. Okrenula se i ugledala dečka koji obično sedi iza nje, sada je stajao kraj table i iz tog razloga ga nije opazila. Bila je u pravu, to jeste jabuka.
-Pokvaren je.-Samo ga je dublje pogledala zbog doze zbunjenosti.
-Prozor.-Pokazao je rukom u kojoj je držao jabuku. Klimnula je glavom kao zahvalnost. Umesto da je otvorila drugi prozor samo je sela na svoje mesto vadeći novu knjigu iz ranca. Jedan od čudnijih strahova kod nje bio je strah greške. Pred ljudima nije radila ništa sem sedenja, čitanja knjiga i povremeno odgovaranja. To je bilo iz razloga što se plašila tudjih pogleda. Plašila se da ne pogreši u radnji koju vrši, jer bi kući za to bila prebijena.
Sve što se više pomera to više otkriva o sebi. Misleći na masnice po rukama, vratu i licu.
Začula je ponovo pucketanje jabuke.
Krišom je pogledala u novog učenika koji je sada bio okrenut ledjima. Jednom rukom je držao jabuku dok je drugom pisao po tabli markerom.
Ne bi je toliko zanimalo šta piše da već cela tabla nije bila ispisana. Shvatila je da je to crtež. Dečko je samo sa markerom izveo tako realističnu sliku sela.
Oglodjena jabuka je grubo završila u kanti za smeće bačena poput košarkaške lopte.
-Užasno!!-Počeo je da briše sve ono nacrtano na tabli. Na trenutak se začudila njegovim rečima, a onda je ipak skrenula pogled gledajući svoja posla. Svakako nije mogla da razume kako mu je to ružno. Slika je bila idealna s obzirom da je nacrtana običnim markerom. Ona je jedva umela da nacrta tablu za vešalice. Otvorila je novu knjigu te započela čitanje. Nije primetila kada je dečko seo na svoje mesto iza nje, ali je dobro čula škljocanje hemijske olovke, a zatim oštre žvrljotine. Tako bi pomislila juče, ali danas, kada je shvatila da ima dara rekla bi oštre poteze.
Kao ni prethodnog dana nije mogla da se skoncetriše na čitanje pored svog tog zlostavljanja papira.
Gužvanje papira je trajalo svega par sekundi, a onda je i ta loptica završila u kanti za smeće. Bas u onoj gde je i ostatak jabuke.
Pitala se zašto joj toliko smeta to žvrljanje, mogla je da čita pored bilo koje druge buke. Pored policijske sirene koja noću prolazi ulicama, pored glasnog zuborenja ljudi oko nje, pa čak i glasnog lupanja o zid svog oca. Sve je mogla da ignoriše zarad dobre knjige. Do sad. Jedna hemijska i jedan običan papir u njoj su stvarali zbrku.....

-Skoncentriši se....on crta, ti čitaj!-

Govorila je sama sebi, ali je bilo uzaludno.
Ubrzo je zvonilo. Učionica je masovito krenula da se puni i svaki učenik bi prvo prišao stolu iza njenog kako bi se pozdravili sa mladićem, pa bi tek onda otišli na svoje mesto.
Tek tada je mogla da započne prvo poglavlje knjige. Kada se učionica napunila glasnim smehom, sitnim vriskovima i pričom. Tada je prestao da crta, a ona je počela da čita.
Pogledala je u mali ekran na telefonu. Sedam propuštenih poziva joj je uteralo strah u kosti. Ušla je u nepročitanu poruku koja joj je skamenila svaki mišić u telu.

-Ispred škole sam, očekujem pare!

Pogledala je kroz prozor teško dišući. Drhtavo je držala knjigu zajedno sa telefonom u rukama uveravajući samu sebe da se ne boji. Da je bezbedna.

-Nećeš ih dobiti.

Posmatrala je kako njen otac sa prekipelim živcima čita poruku. Možda ovo jeste jedino sigurno mesto za nju, ali sta će se desiti kada stigne kući?
Proklet bio dan kada je postala njegova ćerka.
-Da li si dobro?-Začula je zaista zabrinut glas iza sebe. Sigurno je umislila. Nikog nije briga za nju, uvek je tako bilo.
Klimnula je glavom čekajući zvono. Nestrpljivost, možda ipak strah.
Nije bila sigurna želi li da zvoni. To znači da mora otići do svog oca pre nego što razotkrije i njenu dugogodišnju tajnu.
Možda je ipak bila suviše uplašena nakon svih njegovih izliva besa do sada.