Spasi me tame

《37》

Prespavala je čitavu noć. Jak vetar napolju, lomljenje mladih stabala i nemirno more, koje nije mogla da vidi iz svoje zgrade, ali je mogla da garantuje da talasi luduju. Sve se savršeno stopilo sa njenim učestalim košmarima i bolovima. Budila se posle svakog sna, ali bi brzo i zaspala. Njeni bolovi su postajali trnci, jer je čitavu noć provela u jednom položaju, plašeći se da se pomeri i milimetar.
Jutro je bilo isto kao i noć. Napolju je vreme bilo isto uz sitnu kišu koja jedva da je natapala zemlju i beton. U stanu je bilo hladno, bez grejanja. Tek kada je prošao čitav naredni dan usudila se da proba da ustane. Mora. Nije mogla više bez vode i hrane, a svakako je imala problem sa svešću. Taman kada je spremila volju i snagu da se napne i pokuša da ustane uz što manje bolova, telefon joj je zazvonio kratkim zvonom. Nije navikla da joj pristižu poruke, pa je odmah uzela telefon.

"Da li si dobro? Voleo bih kada bi mi odgovorila barem hladno i kratko kako inače radiš.
:|"

Izdahnula je vazduh iz pluća. Pročitala je još nekoliko puta poruku sa ekrana, a zatim spustila telefon na krevet.
Toliko knjiga je pročitala. U toliko knjiga su se ljudi dopisivali, pa nije mogla da kaže da nije znala kako se to radi. U knjigama posle uzvraćene poruke nastane još poruka, pa se pokrene čitava konverzacija. Andjelka to nije želela. Nije htela nikakvu konverzaciju. Možda i jeste, ali ju je potiskivala i gušila. Plašila se dopisivanja isto koliko i razgovora sa ljudima.
Ponovo je stisla zube i namestila ruke tako da se što više odgurne njima. Stomak neće biti mnogo od koristi s obzirom na njegovo stanje.
Ubrzo je uspela da se uzdigne u sedeći položaj, ali sa dosta bola i grčeva u stomaku. Butina ju je bolela, ali je nije koristila još uvek, pa nije osetila toliko jaku bol koliku je u stomaku. A bila je ubedjena da je više udarca primila u butinu, istu onu na kojoj je nekada bila rana. One noći kada je po prvi put okusila muške usne. Ičije usne. Prvi put ih je osetila i želela je još. Bilo joj je lepo, mirno, mračno, ali nikako strašno. Osećala se važnom i lepom. Nije joj video lice, znala je to. Nije mogao da zna da li je lepa ili ne, ali ona se svakako osećala tako. Lepo. Prelepo.
Uspela je da stane na noge. Blagi osmeh na usnama je pokazivao njenu sreću svojom borbom. Barem je to umela. Da se bori i trpi bol. To će joj uvek biti od koristi u životu. Pogotovo pored ovakvog oca.
Prilikom hoda nije imala velike bolove u stomaku, jedva da ih je bilo. U nozi ih je bilo, ali ne dovoljno da ne može da hoda. Uz malo stegnute zube mogla je normalno da korača. Barem joj nije listove šutirao, tu su glavni mišići za šetnju. Barem nešto.
Pogledala je u zavoj na ruci. On je trenutno najviše boleo. Sigurno joj je zakačio i taj deo tokom šutiranja, pa joj je rana bila bolna. Nazirala se i krv po zavoju, pa je morala to da reguliše. Nije imala snage ponovo da seda na nešto, pa je ostala da stoji i skida zavoj. Bila je u pravu. Rana je krvarila dosta i tako previjena, ali sada je bila mirna. Nije išlo puno krvi. Tek kada je krenula da čisti skorelu krv primetila je kako je malo iscurilo sveže krvi, ali ništa opasno. Znala je da je to normalno. Bila je upoznata sa tim. Za bol u stomaku nije bila kriva, nije mogla da utiče na njega. Isto je i za bol u butini, ali za ranu je mogla da utiče. Ona je bila kriva za nju. Sama sebi je napakostila. To je ljutilo. Pored tolikog tereta na svojim ledjima, tolikog bola ona je sebi stvarala nov. Ali ovo nije bio prvi put i nije sebi mogla da obeća da će biti i poslednji, jer polako počinje da bude zavisna od toga. Rezanja svoje kože.
Obrisala je suzu koja je kanula iz oka, a zatim završila previjanje rane.
Kada je vratila sve na svoje mesto otvorila je prozor da udje promaje i svežeg, kisnog vazduha. Izašla je iz sobe polako, oprezno i tiho. Želela je prvo da se uveri da joj otac nije tu. Da je u nekoj rupi od kafane i ispija čokanj po čokanj rakije. Sada bi silno želela da je mrtav pijan na nekom stolu. Komiran.
Nije ništa mogla da čuje. Ni mali šum, ni duboko disanje njenog oca. Ništa. Nadala se da je sluh nije izdao, pa je pošla niz stepenice. Tek tada se bol u butini probudio, ali ne toliko da nije mogla da istrpi do poslednjeg stepenika.
-O hvala ti Bože!-Uzdahnula je prošavši prstima kroz kosu. Jedva je sišla bez jaukanja. Pogledala je u dnevnu sobu, ali na njenu sreću bila je potpuno prazna. Prazna i neuredna. Nekoliko praznih flaša po podu, dve pune flaše kraj fotelje, puna pepeljara iz koje su ispadali otpušci cigara i na parket. Mnogo, mnogo delića stakla svuda po podu. Nije čula razbijanje stakla, pa je to verovatno uradio dok je bila onesvešćena. Takve stvari inače dobro čuje, jer nema čvrst san zbog opreza da joj otac ne naudi. Nažalost odavno nije spavala kao dete. Dugo se nije poputno naspavala, bez straha i trepeta u stomaku.
Pošla je ka kupatilu. Obavila je šta je imala, a zatim se umila i napokon pogledala u svoje lice.
Jedna reč. Duh. Užasan duh. Ten bled, koža suva, oči crvenkaste i nadute od plakanja, usne nadute od spavanja, kosa raščupana i masna. Bila je stvarno kao pacijent na psihijatriji. Podočnjaci su na bledom licu bili upečatljivi i veoma upadljivi oku.
Oblizala je suve usne kako bi ih barem malo poboljšala, a zatim se umila još jednom nadajući se da će joj se lice promeniti. Postati svežije. Nije.
Izašla je iz kupatila slušajući svoj stomak. Džabe ga je slušala kada u frižideru nije bilo baš ničega, a ona nije imala više ni novca. Sutra je nedelja, ali u ponedeljak će morati zvati neke lokale kako bi našla posao. Ne sme dozvoliti da joj se računi nagomilaju, a i novac za fakultet se neće sam stvoriti.
Na samu pomisao na to joj je pripalo muka, pa se setila da ima dve tri kesice mešavine za supu. To je skupljala neko vreme baš za ovakve situacije. Nije joj prvi put da nema ni mrvicu hleba.
Čim je stavila vodu da kuva u šerpici shvatila je da ne može da sedne. Ne, bez mnogo napora. Zbog toga je pošla ka dnevnoj sobi da očisti barem stakliće sa poda.
Počela je da se saginje, ali je razarajuća bol presekla u stomaku, pa je pala na kolena. Tresnuvši o pod i bol u butini je proradio.
-Uff!!-Stegla je kapke i vilicu čekajući da se bol što više povuče.
Disala je plitko i brzo, a onda je dala sve od sebe da unormali otkucaje srca. Rukom se pridržala za sto ispred nje, pa je počela da ustaje. Jedva je izdržala bolove prilikom ustajanja.
Pogledala je količinu staklića po podu i odustala od njihovog spremanja. Prsoto sada nije bila sposobna za to. Nadala se da će do sutra uspeti barem pospremiti dnevnu sobu bez prejakih bolova.
Ušla je u kuhinju, te sipala sve iz kesice u proključalu vodu. Sačekala je još koji minut da se to sve skuva, a onda nestrpljivo sipala pun tanjir. Nije čak ni marila za činjenicu da je pre minut supa bila na ringli. Prosto joj je glad bila toliko nepodnošljiva, a njena creva prosto nisu očekivala hranu. Pogotovo ne ovako toplu i blagu. Prijalo joj je. Dugo nije pojela ništa kuvano i toplo. Dugo ništa nije jela. Imala je potrebu da pojede čitavu šerpicu supe, ali je znala da će joj pripasti muka, jer nije dugo ništa jela. Usula je još jedan pun tanjir supe i pošla ka sobi. Staviće ga na stočić pored kreveta, pa kad ogladni poješće. Nije sigurna kada će se Mladen vratiti, pa je bolje da ima nešto pri ruci.
Ušavši u sobu i spustivši tanjir uzela je mast za bolove. Odvezala je pojas pantalona koje su pale same od sebe na pod, na njenu sreću. Spustila je pogled na butinu i tek sad videla šta joj je taj čovek sve u mogućnosti napraviti. Stomak je bio apsolutno ništa za butinu, a i stomak je bio u užasnom stanju. Njena faca je bila dovoljna da dočara stanje njenog tela. Ona sama je bila zgrožena i iznenadjena.
-O moj Bože.....-Iscedila je malo masti na kažiprst i srednji prst, a zatim lagano, trudeći se da što manje oseti, počela da nanosi mast po butini.
Nanela je dosta masti i na butinu i na stomak. Zatim je treći bol legla u krevet. Uzela je telefon u ruke želeći da vidi koliko ima sati. Vreme je tako sporo odmicalo, da je želela samo da spava. Verovatno bi to i uradila da joj nije stigla poruka.

"Zapisao sam ti sve šta smo radili na praksi danas. Papiri će te čekati u ponedeljak na tvom stolu. :'"

Osmeh joj je zatitrao na licu. Po prvi put posle mnogo godina zbog nekog muškarca. Zbog ijednog ljudskog bića.