Spasi me tame

《18》

Koža joj se naježila, a oči zacaklile. Granica je predjena onda kada u svojoj glavi možete da pomislite da vas rodjeni otac može silovati. Kada to pomislite to vam je poslednja nada da bežite. Nakon tog osećaja nemate pravo da ostane kraj tog čoveka u strahu da će vam uništiti psihu i ceo život jednim potezom. Nijedna žena to ne zaslužuje, a Anđelka je potiskivala taj osećaj u grčevitom stomaku.
-Trebaš biti zahvalna za tako dobar komad mesa i iskoristi ga barem za novac.-Nije stigla da se zgadi na te reči pre nego što joj je udario šamar. Pa opet. Opet. I opet. Obrazi su postali grubi od trnca. Glava je postala suviše bolna da bi išta čula. A onda mu je šaka skliznula na vrat istim stiskom. To je dovelo do gušenja, njena pluća su vapila za vazduhom, ali nije ga bilo. Grlo ju je bolelo, a pluća se upalila. Grudi su joj nazirala od naprezanja, a zatim je uhvatila svog oca za rame, a drugom rukom ga ošamarila.
Iznenadjen je pustio, a ona je uspaničena počela da udiše ne tako svež vazduh. Bio je zagušljiv od duvana i smrada alkohola. U ovoj kući nikad nije bilo svežeg vazduha što je samo pogoršavalo njeno stanje.
Grudi nisu ni stigle da joj se smire, a njena pluća nadišu. Mladen je udario u ledja nogom, a zatim je šutnuo u isto mesto. Bolno je jauknula pokušavši da ustane. Mutan vid joj je odmogao, a malaksalost otežalo.
-Prestani!! Ne mo......-Opet udarac koji joj je presekao kičmeni stub stvarajući osećaj nestabilnosti. Bila je ubedjena da bi jačim udarcem mogla imati ozbiljne probleme. Još uvek je vapila za vazduhom teško dišući, dok je ignorisala svaki naredni udarac. Šta raditi kada se ne možete boriti? Kada ne možete pobeći? Možete se truditi da ostanete u životu.
Nakon još par bolnih udaraca u kičmeni stub njeno telo je izgubilo snagu da se popne uz stepenice. Jecala je bez suza nedozvoljavajući sebi da plačem pred ovim čovekom.
Da zvono na vratima nije nadmašilo njene jecaje Mladen bi nastavio da je liši.
Besno je pogledao.
-Za ovo si ti kriva!!! Uvek moraš da vičeš kao da te koljem!!!-Jako je šutnuo u butinu dok se već uveliko savijala od bolova u ledjima.
-Smesta idi u sobu!! Neću da te vide ovde na podu!!!-Brisala je suze sa lica, brisala je potekle bisere. Osećala je kako ledja postaju plava sa prošaranim nijansama, a obrazi gore od njegovih prstiju. Osećala je ona bol, bilo bi suludo da nije. Ali nisu je ti udarci najviše boleli, barem ne posle toliko godina, boleli su je na drugačiji način sada i pre toliko godina. Nekada svaki udarac je bio nov, svaki udarac je imao svoju priču, svoju jačinu. Nekada je plakala od bola, sada manje više ne plače zbog toga. Sada joj svaki šamar ošamari srce, svaki udarac povredi pluća, a svaka nova reč pomuti mozak. Možda je volela da čita, možda je volela da istražuje o medicini, možda je bila stvorena za medicinskog radnika, možda je bila ćerka za primer, ali džaba sve to kad ona ludi.
Ponovo je osetila snažan udarac, a zatim joj je uhvatio kosu snažno je povlačeći ka kupatilu. Glava joj je pulsirala, ali i srce je. Ubacio je u kupatilo poput običnog džaka. Nije mario što postoji mogućnost da udari glavom o ivicu kade, nije mario što će ležati na hladnim pločicama, ma dodjavola nije on mario za nju. Mario je za svoje gaće i dobar litar rakije. Sve ostalo je bilo nebitno u njegovom životu, a ona je to shvatala.
Čim je Mladen uverio komšije da vrisak ne dolazi od njih čula je kako odlazi u dnevnu sobu. Naslonjena na kadu, skupljenih kolena, pitala se šta loše radi u životu. Šta je njena majka toliko loše uradila. Trpela je bolove, trpela je uvrede, trpela bi šta god da joj načini, ali nije znala zašto mora to da trpi. Zašto on ima potrebu to da joj čini. Prišla je vratima puzeći na kolenima. Nije mogla da ustane, možda nije ni pokušala. Izašla je iz kupatila prilazeći stepeništu. Dok je pokušavala kroz bol u ledjima da ustane pridržavajući se za ogradu stepeništa, ugledala je crvenu ružu. Nije imala neko posebno objašnjene zašto je imala potrebu da uzme tu ružu na putu do sobe. Nije čak ni znala zašto je pored svih problema ona pazila da joj ne uništi taj mali cvet. Dok se mučno pela uz stepenište uzela je ružu noseći je sa sobom. Čim je ušla u sobu setila se da joj je ključ uzeo kako ne bi mogla da se zaključa. Izdahnula je toliku količinu vazduha da se činilo da ga je sve vreme držala u sebi. Ispružila se na krevetu ispravaljući ledja. Bolne grimase su odavale bol, ali već je bila navikla na taj osećaj. Osećaj iscrpljenosti, umora, straha i čežnje.
Iskoristila je poslednji atom snage kako bi se pokrila laganim prekrivačem, a zatim ugasila noćnu lampu. Gledala je kroz polumrak. Posmatrala je ružu na stočiću kraj kreveta za koju nije imala vazu. Nije znala od koga je, nije čak ni znala da li je baš za nju. Znala je da je bila lepa, da je mirisala nežno i blago. Bila je ono što je njoj trebalo u životu. Par ružičastih latica i lep miris. Samo to.

Do jutra bol je postao rana. Kao i uvek, bol je srastao u ranu koja se sve više bušila u njoj.
Ruža je do jutra bila na ivici života, baš kao i Anđelka. Shvatila je da je ledja bole do te mere da nije mogla da ustane iz kreveta, ali je bila svesna da ne može ostati u kući. Ne danas, a možda ne nikad više. Možda je došlo vreme da ne skuplja pare za fakultet, već za stan. Samo što je ona sebi govorila da ima još snage za ovakav život. A koliko snage može da ima čovek koji se želeo ubiti? Koliko li mu snage ostaje u telu?
Uspravila se u krevetu gledajući na sat. Kasniće.
Dok je pokušavala sama da namaže ledja kremom gledala je u ružu. Dok je posmatrala crvene tragove na obrazima u odrazu ogledala, krajičkom oka je gledala u ružu. Dok je prekrivala iste te tragove šminkom gledala je u ružu. Šta god da je radila tog jutra njen pogled je tražio ružu. Zašto? Nije znala. Samo je osećala da joj prija. Koliko za oči, toliko i za dušu.
Dok se gegala ulicom stalno proveravajući da li je dobro prekrila modrice na vidljivim mestima oči su joj caklile. Bile su dovoljno jake da zadrže suze, ali ne dovoljno jake da ne osećaju bol.
I baš kad je poželela da zastane pred kapijom školskog dvorišta kako bi se odmorila pre ulaska u školu, njen pogled je poleteo ka klupi. Njenoj klupi. Učenici su bili na časovima, tako da je dvorište bilo prazno. Dala je sebi tu slobodu da pridje klupi i sedne kraj ruže. Neko vreme je samo gledala u nju diveći joj se. Nije smela da je uzme. Plašila se da će preneti bol na njene krhke latice, da će je povrediti nedužnu. Otkačila je papirić sa drške šireći ga, a zatim čitajući svaku reč sa posebnom pažnjom.

,, Danas su ruže bile nedovoljno posebne u cvećarama, ova je iz komšinicinog dvorišta."