Spasi me tame

《21》

-Daj da vidim zadatke.-Pružila mu je sve papire. Sa olovkom u ruci je pažljivo posmatrao njene postupke. Toliko se udubio u to da je na trenutak pomislila da je nešto tačno, ali je onda samo hladno precrtao sve.
-Za kad trebaš da uradiš ovo?
-Za utorak.
-Dobro je onda. Imamo četiri dana. Pre nego što počnemo, šta si ovde uradila?-Pokazao joj je vrhom olovke na drugi primer. Nagnula se kako bi osmotrila, a zatim se iscrpljeno vratila na mesto.
-Nemam pojma.-Osmehnuo se očekujući taj odgovor.
-Tako sam i mislio. Dobro. Sedi ovde pa da počnemo.-Pokazao joj je na stolicu kraj sebe. Ona je bledo gledala u to mesto. Ako sedne tu njegovo telo će biti suviše blizu njenog. Njegove ruke će biti blizu njenog tela.... Odmah joj je zasvetleo udarac od pre neki dan, a zatim je progovorila brže od željenog.
-Ostaću ovde.-Pogledao je, zaista je duboko zario u njene preplašene oči, ali nije osetio strah. Nije jer je godinama to dobro skrivala.
-Kako ćeš pratiti tako naopačke?
-Sve lepo vidim.-Kada su im se pogledi susreli njeno srce je plakalo željno samoće. Želela je da pobegne, da ode što dalje, ali nije mogla. Mozak je znao da je ovo ispravno. Možda je glupo govoriti tako o ovom trenutku, jer svi bi mi rekli da je to bezazlen momenat. Za nju nije bio.
-Pogledaj. Ovde moraš da nadješ zajednički broj za sve ovde brojeve. Koji je to?
-Trideset pet.
-Jeste.....-Njegovo objašnjavanje se nastavilo. Iz najlakših koraka došao je do najkomplikovanijih, ali ona je sve razumela. Imao je dosta strpljenja za njene greške i ponavljao joj je više puta neke stvari. Medjutim, baš zbog tih grešaka nisu stigli da urade sve. Zvono ju je trglo iz razmišljanja.
-Izgleda da nećemo stići sve da uradimo. Ako želiš možemo posle škole da nastavimo?-Pokupila je razbacane papire sa stola, a zatim ih brzo spakovala.
-Snaći ću se sama.-Osmehnuo se.
-Tek sam ti objasnio osnovne stvari, nećeš moći da uradiš teške zadatke.-Osetio je njeno kolebanje, a i užasno tešku dozu neprijatnosti. Ako pristane biće nasamo sa ovim dečkom ko zna koliko dugo. Da li je spremna da trpi taj parfem u nozdrvama duže od pola sata? Da sigurno jeste, parfem je opsesivan.
-Šta si odlučila?-Podigla je jednu obrvu, a zatim ga pogledala pravo u oči. Do tad mu je bila okrenuta ledjima. Malo kad je uspevao da uhvati njen pogled, zapravo, to se desilo svega par puta.
-Zašto se toliko trudiš da mi pomogneš?-Osmehnuo se. Bila je ubedjena da se ovaj muškarac konstantno osmehuje.
-Zar treba da bude neki poseban razlog? Ne ide ti matematika, meni ide. Zašto ti ne bih pomogao?-To je izgovarao kao da se to podrazumeva. Kao da bi svi to uradili na njegovom mestu, ali ne bi. Za ove četiri godine pohadjanja srednje škole niko se nikad nije udostojio da je pita treba li joj pomoć, a čak se nikad nisu usudili ni da je pitaju za njenu pomoć. Svi su bili udaljeni od nje. Svi su sedeli dalje od nje. Držali su distancu od čudakinje kojoj ni glas nisu mogli da zapamte, jer je pričala samo tokom odgovaranja.
On je jedina osoba koja je progovorila sa njom više od tri rečenice i još nije pobegao od njene blizine. On je jedini mogao da prepozna njen glas u masi ljudi.
-Hvala ti.-Kratko je izustila, a zatim se okrenula i sela pravilno. Čula je kako listovi bloka šuškaju. Pitala se, šta sada crta.
Ubrzo su učenici navrli na vrata i učionica se punila bukom i škripom stolica.
-Opet si ostao sa njom tokom velikog odmora? Pazi da te ne ubije!-Zadirkivali su ga dovoljno glasno da ih čuje i ona sama. Samo je nemo zatvorila kapke pokušavajući da ne čuje njihov razgovor, a onda ipak odlučila da se udubi u čitanje. Čitanje je najbrži i najlakši beg od stvarnosti. Ako želite da pobegnete od nečega uzmite knjigu. Verujte mi, da li volite da čitate ili ne nije važno, proći ćete kroz portal u kom će vam biti lakše. Barem na neko vreme.
Časovi su joj uz čitanje prošli veoma brzo. Uskoro je bila na izlazu iz škole. Instiktivno je krenula ka svojoj klupi. Istog časa se osmehnula videvši da je ni danas nije zaboravio njen obožavalac. Ruža je ležala na klupi čekajući Anđelku. Široki osmeh je zaigrao njenim licem i odmah je uzela cvet. Otkačila je papir sa njene drške i pročitala.

,, Pomiriši."

I zaista je to uradila. Prinela je ružu svom nosu, a zatim duboko udahnula zanosan muški parfem. Sada je sigurno, njen obožavalac nije žensko. Na samo to saznanje je osetila kako joj se vrat ježi, pa sve niz kičmu. Spakovala je papirić u torbu, pa je pošla ka kapiji dvorišta sa ružom u rukama. Napravila je jedva pet koraka trotoarom kada je crni, malo je reći vanzemaljski, auto stao kraj nje. Sunce se odbijalo o blago zatamljeno staklo tako da nije mogla da vidi osobu u autu. Stoga se blago udaljila od auta spremna da potrči. Prozor se spustio, a ona je ugledala novog učenika. Isticao se na beloj koži automobila, a glas mu je naglašavao laganu muziku u pozadini.
-Ostalo nam je čak deset zadataka. Kada misliš da ih dovršimo?-Zastala je gledajući u trotoar. Shvatio je da toliko dugačak odgovor neće dobiti od ove tajanstvene devojke.
-Sutra? U nedelju? Možda danas, sad?-Opušteno joj je nabrajao moguće odgovore.
-Možemo sad.-Pomislila je na trenutak da ako bude rešavala sa njim zadatke odložiće vidjenje sa Mladenom, a to ne može da propusti.
-Ajde onda udji, vodim nas u jedan kafić sa lepom atmosferom.-Odmah ga je pogledala u oči blago uzrujana. Ovo je bio prvi put da je neko opazio njeno ne tako hladno ponašanje. Video se blagi strah. Po prvi put je ovaj dečko uspeo da pročita neku emociju u njenim očima.
-Možemo li peške?-O zaista je želeo da je pita zašto ga se plaši. Nema razloga za tim, ali je nešto u njenom pogledu odavalo dublju priču. Samo se milo osmehnuo ne buneći se.
-Parkiraću se, sačekaj me tu.-Klimnula je glavom zadovoljna što neće ući u nepoznat auto.
Ubrzo ga je videla kako korača ka njoj. Bacio je pogled na ručni sat, a zatim stavio ruke u prednje džepove trenerke.
-Kafić je daleko, ne možemo peške. Gde bi volela da završimo zadatke?-Neko vreme je razmišljala, a onda se setila odličnog mesta za učenje.
-Šta kažeš na gradsku biblioteku?
-Mislim da je to mnogo bolje od kafića.-Osmehnuo se. Pošli su ka biblioteci koja je bila na desetak minuta od škole. Osećala je njegov jak parfem čak i pola metara dalje od njega. Opušteno je smestio ruke u prednje džepove trenerke. Izgledao je bezbrižno, opušteno. Zašto li se Anđelka onda oseća tako uštogljeno. Osećala se kao svinja pred klanje, ali koliko god sebi govorila pozitivne stvari nije pomagalo. Plašila se muške figure, plašila se blizine muškarca, a još više nepoznatih muškaraca.
-Uskoro je matura. Šta planiraš dalje?-Prekinuo je tišinu na pola puta. Prigrlila je samu sebe rukama štiteći se od neželjenog pogleda koji je bacao na nju povremeno.
-Nastavljam sa medicinom.
-Smem li da znam koju granu medicine si odabrala?
-Ne.-Njen oštar odgovor ga nije iznenadio. Blago se osmehnuo šutnuvši kamenčić koji se otkotrljao u odvod. Kako da mu kaže u koju granu planira kada nema novca ni za najobičniji smer.
Uskoro su došli do biblioteke. Prišli su glavnom pultu.
-Dobar dan! Da li su mi to najčešći gosti došli zajedno?-Dečko se osmehnuo dok je Anđelka prikrila zbunjenost.
-Mi ćemo biti na terasi.-Žena je ljubazno klimnula glavom, a njih dvoje su pošli ka terasi.
-Ovde ima dobro mesto.-Nov učenik je pokazao na upravo njeno mesto. Ono njeno omiljeno. Ono koje je bilo zauzeto poslednjih nekoliko puta. Uf, čim se seti tih širokih ramena koja bi svaki put sedela na njenoj stolici krv joj se razbukti.
-Dolaziš ovde često?-Upitala je po prvi put neko lično pitanje.
-Da. Svaki dan posle škole.-Anđelka se začudila ni ne sumnjajući da ovaj čovek voli da čita.
-Nisi to očekivala?-Odmahnula je glavom.
-Ne izgledaš načitano.-Glasno se osmehnuo ispuštajući dubok, ali zarazan smeh. Jedva se suzdržala da se ne osmehne.
-Zapravo i nisam nešto puno knjiga pročitao. Sigurno ni približno koliko si ti.-To joj je zvučalo kao kompliment, ona je to primila kao kompliment. Spustila je ružu blizu ivice stola kako im ne bi smetala pri učenju. Dečko je krajičkom oka odmerio ružu, pa se blago osmehnuo skrivajući to od Anđelke.