Spasi me tame

《19》

Praznog lica je strpala papirić u ranac, ružu uzela u ruke, a zatim pošla ka učionici čuvši zvono. Jedva je dočekala veliki odmor kako bi mogla malo da ustane sa stolice. Učionica je postala prazna. U njoj su bile samo dve glave. Anđelkina i od novog učenika. On je kao i uvek, markerom šarao tablu. Njegovi crteži uvek na početku izgledaju prazno i loše, ali na kraju svima zastane dah. Njemu se ti crteži iz nekog razloga nisu dopadali. Uvek je mislio da su loši, da on može bolje.
Anđelka se vratila na svoje mesto i uzela knjigu. Dok je čitala knjigu iščekivala je da on završi sa crtanjem kako bi se divila crtežu.
Toliko se začitala u zanimljivo dešavanje da ni na trenutak nije osetila nečiju glavu iznad svoje.
-Nekad je najbolje trpeti ono što imaš u životu, a nekad je najbolje pobeći u zečiju rupu.-Grub, čvrst glas je prepao. Dovoljno da joj srce zalupa bolesno brzo.
Pogledala je u list papira i shvatila da je to rečenica iz njene knjige. Brzo se odmakla od njega ne gledajući ga u oči. Ponašala se čvrsto, kao da joj njegov glas nije spustio srce u pete u par reči. Pravila se hrabra, to je uvek radila.
-Izvini, zanimalo me šta te toliko zainteresovalo da ne čuješ moje dozivanje čitavih pet minuta.-Pored ravnodušnog lica zaista se začudila ovome. Nije čula nikakvo dozivanje.
-I da, uopšte se ne slažem sa tom rečenicom. Ljudi se uvek vode time da treba trpeti stvari u životu. Zašto? To je naš život, mi smo ga dobili na poklon. Zašto ne bi smo mogli da ga krojimo po našim merama, onako kako mi želimo?-Upitao je zato što je primetio da joj je ta rečenica podvučena kao citat. Po prvi put ga je pogledala u oči. Bio je......zbunjen. Da li ga stvarno zanima odgovor na to pitanje? Da li zaista nije odustao od razgovora nakon što su mu svi u školi pričali kakva je?
-Nekada nam poklone skrojen život.-Blago se osmehnuo oštreći vrh svoje olovke. Uskoro će biti spremna za žvrljanje.
-To je glupost. Čak i najprecizniji kroj se može popraviti, izmeniti ili ispraviti.-Izustio je to kao da je logično. Možda je i bilo, ali Anđelka je dosta pričala sa ovim neznancem. Okrenula se trpeći bol u ledjima. Dok se okretala u stolici osmotrila je sliku na tabli.
-Sledeći put će biti bolje.-Izustio je ponovo onaj smiren, ravan ton iza nje. Sledeći put će biti bolje.....Anđelka je smatrala da ne može bolje. Ti sitni detalji, male crte kojih se ona ne bi ni setila prilikom crtanja, a on se oko njih poprilično trudio. Posmatrala je zgradu u kojoj su svetla pogašena, sem u jednom stanu. U tom stanu dvoje ljudi pije vino pod svetlosti sveće. Kao u njenim romanima. Očaravajuća ljubav.
Da je bila otvorenija osoba sigurno bi mu rekla istinu o svom mišljenju prema njegovom crtanju, ali ovako je samo ravno spustila pogled ka knjizi. On je takodje ravnodušno seo na stolicu i počeo sa svojim crtanjem. Anđelki je taj zvuk samo pomogao u toku čitanja.

Naredne sate u školi je provela više u svojim mislima nego u čitanju kao inače. Razmišljala je o veoma lepoj rečenici.

Zašto ne bi smo mogli da ga krojimo po našim merama?

Anđelka se to nikad nije pitala. Zašto ne bi mogla da prepravi svoj skrojen život. Kada se setila da je to obična nebulozna rečenica, samo je smakla u zaborav. Možda to važi za ljude rodjene pod srećnom zvezdom, ali ne i za nju.
Nakon časova nije krenula kući. Nije znala šta je čeka u njoj i plašila se da sazna. Pošla je ka biblioteci. Istina, nije mogla da ide peške zbog bolova, ali autobus je brzo došao. Čim je uzela željenu knjigu i izašla na letnju terasu ponovo je zatekla široka ledja na svom uobičajenom mestu.
Iznervirano je prišla bibliotekaru.
-On je opet ovde?
-Dolazi svaki dan. I ti si pre stalno dolazila draga, zašto si proredila dolaske?-Zato što je život sve komplikovaniji, pomislila je.
-Uskoro će matura.-Izustila je i odšetala od pulta. Opet je sela na ono mesto na kom je sedela prošli put. Nije bilo loše, pružao se divan pogled na horizont mora, ali opet nije kao njeno mesto. Zavučeno, usamljeno. Volela je mesta kakva je ona bila. Tmurna, usamljena, skrivena i nepoznata. Očigledno se za ovo njeno mesto pročulo, a kako i ne bi kad je najbolje.
Zagledana u široka ledja skroz je zaboravila da je čeka udžbenik iz matematike i nova knjiga na stolu. Čim je pogledala računice iz matematike izdahnula je.
-Neka mi Bog da strpljenja za ovo.-Obratila se udžbeniku iz matematike. Otvorila ga je pokušavala da reši date zadatke.
Da li je uspela da uradi zadatke nakon dva sata? Da. Da li su bili tačni? Ne. Da li je ona toga bila svesna? Ne.
Za matematiku je bila totalni promašaj. Znala je gradivo iz prve godine, možda nešto sitno iz druge, ali sve ostalo joj je bilo suviše komplikovano.
Pomerila je matematiku sa vidika, a zatim se bacila na ostale predmete. Malo je reći da je provela čitavo posle podne u biblioteci učeći, jer je mrak već pao. Ako ništa, barem je naučila sve u čemu je kaskala što se tiče gradiva. A hirurgiju je najviše učila, volela je taj predmet. Zaista jeste.
Podigla je pogled sa knjiga te ih sve spakovala. Široka ledja više nisu bila tamo gde su sedela. Muškarac je otišao ko zna pre koliko sati, a Anđelka ništa od toga nije primetila.
Uzela je stvari te vratila bibliotekaru knjige koje je uzela a ostale stavila u ranac. Pošla je ka kući. Napokon.
Nije bila sigurna šta je očekivala da će zateći kući. Na kraju je zatekla Mladena zavaljenog na fotelji kako duboko spava. Pažljivo je spustila ranac u hodnik. Gledala je svog oca. Tako je nevino izgledao, milo. Da li i najsuroviji ubica izgleda ovako dok spava, pitala se. Da li svi mi izgledamo ljudski tokom snova? Jer mnogi ljudi zapravo nisu ljudi dok su budni, već čudovišta. Posmatrala je šake svog oca. Bile su opuštene, tako mekane. Dok joj udaraju šamare nisu takve. Nisu mile. Njegovo lice nije ovako opušteno. Roditelji obično budu najbolje verzije sebe kraj dece, zašto je njen otac bio najgora verzija?
Izdahnula je prišavši fotelji kako bi mu pokrila staro telo. Možda je za druge delovala hladno, ravnodušno, ali imala je više emocija u sebi od mnogih ljudi koji se smeju.
Imala je veliko srce.
Najvećem zlu u svom životu je pokrivala grudi kako se ne bi razbolele. Ko bi to od nas uradio? Svi bi mi otišli u sobu bežavši od šamara, ona je bila spremna da primi još udaraca samo kako bi pokrila svog oca. Bila je hrabra, a puna strahova. Bila je nežna, a puna grubosti. Bila je slomljena duša velikog srca.
Pogledala je još jednom lice svog oca, a zatim se uputila ka kupatilu. Skinula je sa sebe svu odeću. Sprala sav miris školskih klupa, miris alkohola koji se uvukao u nju. Sav miris bola i patnje. Sve je pokušala da spere. Čak i one šare na ledjima, obrazima i vratu. To nije uspela, ali je pokušala. Trljala je modrice ispuštajući suze od bola koji je sama sebi nanosila. Pritiskala je masnice želevši da ih otkine, uništi. Bilo je samo gore. Koža joj je postala sve bolnija i ranjavija, a obrazi crveniji nego ikad. Suze su postale deo mlaza vode, a jecaji su bili tiši od slavine. Spustila se niz pločice prepuštajući se vodi. Gorko je praznila svoje oči misleći da će biti lakše. Da će kroz vodu izaći i bol. Nije. Bilo je gore, jer su joj razna sećanja prolazila glavom.