Spasi me tame

《35》

-Trebalo bih da krenem.-Ukrutio se.
-Ne bih trebala da pešačiš mnogo. Da li ti je daleko kuća?
-Nisam mislila da idem kući.-Ustao je sa svog mesta čučnuvši kraj nje.
Zašto tek sad shvatam koliko je prelep.
-Mislim da je vreme da promeniš planove. Slaba si. Treba da odmoriš.
-Idem u biblioteku. Tamo ću da odmorim.
-Andjelka, ne budi tvrdoglava.-Skrenula je pogled.
-Hvala ti na svemu, ali sas mogu sama. Ne brini.-Hladnoća u glasu mu je dala do znanja da se vratio zaštitni zid oko nje. Razgovoru je došao kraj.
-U redu, ali ja ću te odbaciti gde god treba.-Polako je krenula da ustaje odbijajući Reljin dlan koji joj je pružio kao oslonac.
-Već kasniš na praksu.-Odsekla ga je u pokušaju da nešto kaže. Podigla je svoj telefon koji je ostao na travi i ignorisala blagu zamućenost u očima.
-Vidimo se.-Krenula je travnjakom ka šetalištu. Nije mu dugo trebalo da dotrči do nje.
-Ovo si zaboravila. Trebaće ti.-Pružio joj je flašicu sa vodom koju je kupio zajedno sa čokoladicama. Verovatno je bila u frižideru, jer je bila zamagljena. Morala je da prizna da i sama pomisao na hladnu tečnost u ustima je mamila. Prihvatila je flašicu samo sa namerom da mu vrati novac u ponedeljak.
-Hvala ti.
-Upravo me ostavljaš ovde s nemirom u glavi. Razmišljaću o tome da li ti je pozlilo, a moram da lečim ljude u bolnici.-Već je uzmicala polako od njega. Dovikivao joj je s ledja. Pošto joj zasigurno nije mogao videti lice dopustila je sebi da izvije smešak na njemu. Definitivno joj je prijao.
Uskoro je skroz izašla iz njegovog vidokruga što ga je zaista zabrinulo. Posmatrao je kako hoda. Da li se ljulja, da li ima nesiguran korak ili suviše slab. Bila je stabilna, barem koliko je on mogao da vidi sa te razdaljine. Nadao se da će biti u redu, barem do njene proklete biblioteke.

Krenuvši ka biblioteci shvatila je da je Relja u pravu. Previše je slaba, a biblioteka nije blizu. Gradski prevoz ne dolazi u obzir. Previše stranaca u skučenom prostoru sa oštrim pogledom.
Njena glava poprima težak i mučan osećaj, a vrat je jedva drži. Možda krevet i nije tako loša opcija. Svakako ne ide na praksu danas, mogla bi to da iskoristi za predah.
Došla je do svoje zgrade ne obraćajući pažnju ni za šta oko sebe. Čak se nije pozdravila ni sa psom u parku. Ušla je u stan ignorišući Mladena koji je praznio flaše u dnevnoj sobi. Stepenice su joj predstavile veliki problem, ali je samu sebe počastila padanjem na krevet. Namestila se udobnije. Nije mogla da spava. Njeno telo je bilo umorno, ali je bila naspavana.
Dohvatila je knjigu sa police iznad kreveta i počela da čita.....

"Jedan manijacki potez. Da. Sad je bolje. Sad je lakše. Sumnja, bes, panika, nesigurnost. Sve to izlazi iz mene u vidu krvi."

Osetila je svaku reč, svaku emociju koju je junakinja u romanu osećala. Sve. Osetila je čak i tu bol proizvedenu žiletom. Osetila ju je. Boli je. Pogleda u svoje podlaktice. Nema svežih rana. Nema krvi. Ali boli. Oseća to. Bol joj se širila iz ručnih zglobova ka ramenima, a onda vratu, pa u grudi. Tu se zadržavala. Tu je blokirala i ostajala. Pojačavala se. Mrzela je svoj život. Mrzela je. Nije ga podnosila. Gušio je. A šta da uradi da ga popravi? Šta još da nakarika sebi na ledja kako bi uzaludno pokušala da pobegne iz ovog života. Mrzela je sebe. Mrzela je. Svoju kosu, svoja usta, svoje obraze, ten, šake, atribute. Mrzela je sve što je Mladena podsećalo na njenu majku. Njegovu ženu. Mrzela je njega. Njegovu ljubav prema alkoholu. Njegovu podčinjenost tom žustrom piću. Mrzela je njegovu agresiju i hladnoću. Mrzela je njegovu mržnju prema njoj.
Sve je mrzela. Čak i ove suze koje su potekle. Čak i njih. I ove jecaje koji prete da će izleteti, ali su zarobljeni u plućima stvarajući još veći pritisak u grudima. Potreban joj je predah. Predah od svega. Predah od same sebe najviše.
Ponovo je pročitala isti pasus u knjizi. Spustila je knjigu ne mareći na to gde je stala sa čitanjem, sve stranice su se preklopile i spojile. Uhvatila se za zglobove. Stezala ih. Borila se sa željom da ne učini isto kao junakinja u knjizi. Suze su neprestano kapale. Lile. Kvasile vrat, obraze, okovratnik majice. Vrtoglavica joj je postala još veća od plača, uznemirensoti i straha. Straha da ne poklekne žiletu. Nije se plašila bola, krvi, rane. Plašila se svoje psihe. Svog stanja u kojem se nalazi. U kojem će se uskoro nalaziti. Plašila se svega onoga što je ona.
Jecaiji više nisu bili prigušeni. Postali su glasni. Odvijeni i zvučni. Bolni. Jasni. Svako ko bi ih čuo znao bi da je u pitanju bol, žudnja, bes, strah, usamljenost....
Svako ko bi čuo, ali niko ne čuje. Samo ona. Ona i on. Mladen. Sedi u fotelji do pola otkopčane košulje sa flašom bistre rakije u njoj. Ispija gutljaj po gutljaj. Udiše miris alkohola. Unosi taj otrov kroz svaku svoju poru. Sluša. Sluša jecaje. Upija ih. Čeka momenat kada će mu dojaditi. Kada će mu se uši napuniti tog zvuka. Tog bolnog zvuka. Njemu bezvrednom.
-Začepi!!!
Trgla se iz transa. Suze su nastavljale svoj tok, jecaji su prestali, grudi su se tresle u navratima. A ruke su sve više stezale jedna drugu.
Ustala je sa kreveta. Osećala je nestabilnost, traljavost u hodu. Nije stala. Nastavila je. Nastavila je kao da vapi za životom, spasom, vazduhom, ali vapila je za potpuni kontrast.
Zgrabila je poznatu stvar u ruke. Držala ga je u ruci. Nije ga gledala. Nije želela da ga gleda. Opipavala ga je. Proučavala prstima bez obzira koliko ga je dobro poznavala.
Namestila ga je izmedju prstiju nameštajući drugu ruku.
Na trenutak se zaustavila. Ukočila. Osećala je potrebu. Osećala je želju, ali iz nekog razloga je pomislila na ruže koje je dobijala. Pogledala je u isušene ruže koje su stajale na komodi pored kreveta. Samo je jedna falila. Današnja. Pitala se da li je uopšte bilo na klupi kao inače. Da li ju je čekala?
Ako jeste, šta li je pisalo u porukici?
Blago se osmehnula, a zatim zarila oštricu u svoju kožu. Povukla je stvarajući otvorenu, krvavu liniju.
Napokon je pogledala u ranu. Krv. Osećala je olakšanje. Sva ona bol, frustracija, usamljenost. Sve je teklo iz nje zajedno sa krvlju. Znala je da je ovo samo trenutni osećaj. Da je ovo uživanje u nekoliko minuta, ali nije marila. Nije marila što će je sve ponovo sustići kad bol kod rane prodje. Nije važno. Sada joj je lepo. Sada oseća mir. Kvalitetan mir.
Smeje se. Široko se smeje. Srećna je. Ne. Plače. Plače i smeje se. Smeje se sebi. Svojoj tuzi. Svojoj slabosti.
Bol postaje jača. Krv počinje brže da teče. Više. Začudo, po prvi put nije pomislila da li da ostavi ranu da iskrvari ili da je povije. Povila je. Zavila ju je stabilno i lepo, a onda više nije mogla. Pala je ošamućena kraj kreveta. Pala je sigurna da će se napokon naspavati u nesvestici.

***

Udarac. Udarac. Udarac.
Vibracija. Udarac.
Trzaj.
Zvuk.
Pištanje.
-Jebeno se probudi!!! Samo tražiš sažaljenje!!-Zvuk je slab, pomešan sa pištanjem.
-Samo ovo i znaš!! Da mi stvaraš probleme.
S

ada postaje svesna. Oseća. Oseća bol u stomaku. Oseća bol u nogama. Udarci. Bol. Oseća užasan pritisak u glavi. Bol. Mučnina. Povraća joj se, a slaba je. Ne može lepo da otvori oči. Ni ne želi. Pomera ruku. Obe. Pokušava da dohvati nešto sa njima. Ne zna šta. Da li neki predmet sa kojim će zaustaviti udarce ili nešto da joj pripomogne da se uzdigne. Znala je da ne može sama. Osećala je.
Skupila je hrabrosti da pokuša sa progleda. Otvorila je oči. Sačekala je neko vreme da joj se vid razbistri.
Udarac.
Stomak se grči.
Oči ponovo sklapaju, a vilica steže.
-Znao sam da si ista kao tvoja majka! Znao sam! Jel ih imaš koliko i ovih ruža? Da li toliko mušterija imaš?-Udarac. Ovaj put u nogu. Pokušala je da se savije kako bi odbranila taj deo noge od sledećeg udarca, ali prilikom pokušaja sve je zabolelo. Ko zna koliko je udarao dok je bila bez svesti. Ko zna u kakvom je zapravo stanju.
-Ne smatram te mojom više, znaš li to?!-To je bilo to. Poslednji udarac, poslednja rečenica. Pogledala ga je sa poda. Stajao je zajapuren od besa. Tek je sada shvatila da ju je šutirao nogama. Zato je bol bila jača nego obično. Gledala ga je. Na početku je znala sa je izgledala uplašeno, zabrinuto, ali kada je videla njegovo lice. Puno besa i mržnje, njeno lice je postalo gore od toga. Postalo je hladno. Zaštićeno odbrambenim zidom koji je gradila kroz sve ove godine.
Rekla bi mu neku reč. Reč koja bi ga sasekla, ali nije imala vazduha ni da diše, a kamoli da priča.
-Kuja!! Prodaje se za ružu!! Romantična kurva!!-Okrenuo se i otišao. Kao da za sobom nije ostavio nepomičnu devojku. Devojku koja je počela sa iskašljava krv i vapi za kiseonikom. Devojku koja je prebukirana bolom i tugom. Patnjom.
Otišao je kao da iza njega nije ostala njegova ćerka išutirana njegovom nogom i pljunuta njegovim ustima.

Retko kad pišem išta ispod delova, ali ovim putem moram da kažem da mi je užasno teško bilo pisati ovaj deo. Užasno sam se osećala, jer sam morala da prodrem u Andjelkine emocije. Moju sestru sam rasplakala i pogodila emocijama, možda sam zla, ali želim to isto da uradim i sa vama.
Ne zaboravite sa je priča uzeta iz istinite priče....❤️❤️❤️