Spasi me tame

《11》

Čim je zvonilo djaci su se raštrkali po učionici. Niko od njih ne pamti kada je Anđelka ustala tokom malih odmora sa stolice, a još manje pamte kada je bila uzrujana. Ona je obično bila ćutljiva devojka koja se jedva pomerala. Njena glava je bila zabijena u knjigu i nikoga nije primećivala.
Istrčala je iz učionice za sobom ostavljajući čudne izraze lica.
Sve što je bila bliža svom ocu to joj se kiselina u stomaku sve više širila, ali je morala da ga skloni odavde.
-Mladene zašto si došao ovde!!!
-Dobro znaš zašto.-Prišla je ogradi znajući da ne može da udje u dvorište. Sada je ne može dotaći.
-Nemam novca u novčaniku. Video si.-Kez na njegovom licu je svaki put sve više i više ranjavao. Nije imalo razloga, to je samo običan propast od čoveka, ali nju je bolela svaka njegova reč. Svaki njegov postupak.
-Ali imaš na računu. Podigni deset hiljada i daj mi. Onda se vrati svom školovanju.-Njen mozak je skenirao količinu novca koju je očekivao od nje. Njen račun jeste puniji nego ikad, ali to je planirala da uloži u svoj fakultet, mada njena plata svakako nije dovoljna za jedan od najskupljih fakulteta.
-Ako ti dam taj novac mogu da se pozdravim sa svojim školovanjem.-Prošapta kroz zube više za sebe nego za njega, ali je dobro čuo.
-Svakako ne pripadaš ovom svetu. Živiš u onim tvojim knjigama. Misliš da je to sve stvarno, da je život poput knjige. Nije. Ništa napisano u tim knjigama nije poput života.

-Znam, valjda ih zato i čitam....

Pomisli u sebi grozeći se na ovaj život.
-Idi kući, doneću ti novac po povratku sa posla.-Klimnuo je glavom pošavši da prebaci ruku preko ograde kako bi je poljubio, ali se zgroženo odmakla misleći da će je udariti.
-Idi kući. Odmah.-I otišao je. Otišao je siguran da će mu ćerka doneti novac koji će u sledećih par dana piti bez razmišljanja na nju i njeno školovanje. Obrisala je zalutale suze na obrazima, a zatim se okrenula ka školi. Počela je da razgleda prozore škole kako bi bila sigurna da niko nije video ovaj razgovor. U trenutku kada je htela da zahvali bogu sto je razgovor ostao neprimetan opazila je široka ramena na prozoru. To je prozor njene učionice. Skrenula je pogled znajući da je to nov učenik. Potrčala je ka školi žureći na čas.
Kada je ušla unutra neko vreme je sedela na stolici izbegavajući čak i vazdušni kontakt učenika iza nje. Bila je besna na sebe što je dozvolila da neko vidi taj napet prizor.

I zaista dok je škola bila pri kraju ona je uspela da pobegne od dečka koji je sedeo iza nje. Nije je ništa pitao, niti se ona pravdala nekome koga ne poznaje.
Čim je škola bila gotova pošla je ka poslu. Zakasnila je kao i svaki put.
Vuk je svaki dan prikrivao kod šefa bila mu je zahvalna za to, ali je bilo pitanje dana kada će on saznati. A po njenoj sreći baš taj dan je bio današnji.
Čim je ušla u lokal Vuk je dotrčao do nje.
-Dobro je pa si došla. Šef je u kancelariji, a ti opet kasniš.-Srce je počelo nekontrolisano da joj tuče.
-Šta je rekao?
-Nisam ni stigao da te opravdam. Samo je rekao čim Anđelka dodje pošalji je kod mene. Nije ni pitao jesi li stigla.-Odmah je počela da spušta stvari iza šanka oblačeći uniformu za rad.
-Srećno!-Vuk joj je viknuo dok se penjala uz stepenice. Na gornjem spratu je bila šefova i gazdina kancelarija, ali gazda je u Francuskoj već dug niz godina, pa je šef ovde glavni. Sve je prepušteno njemu.
Neko vreme je stajala ispred vrata smišljajući dobar izgovor zašto danas kasni, ali sve je bio samo ne dobar.
Duboko je udahnula pa pokucala na vrata. Čim je začula pomalo stran glas jer se retko susretala sa šefom, ušla je.
-Dobro veče.
-Dobro veče Anđelka. Sedi slobodno.-Odmahnula je glavom ostavši na nogama. Suviše su joj bile napete ovakve situacije.
-Juče je bio četvrti put ovog meseca da nisi zakasnila na posao. Svaki preostali dan si zakasnila. Zašto? -Zastala je neko vreme, a zatim je odlučila da bude iskrena.
-Škola i lokal mi nisu baš blizu. Retko kad stignem na autobus koji mi odgovara do ovde, pa ponekad moram peške. U vreme kad završim sa časovima je gužva u gradu znate, pa je tako i saobraćaj spor.-Klimnuo je glavom.
-Znam. Svestan sam toga. Ali da li si ti svesna da ovaj posao tebi neodgovara. Nije ti odgovarajuće vreme.
-Znam, ali uvek zakasnim pola sata najviše. Ostanem do kasno, nadoknadim sve.
-Znam. Tvoj rad je super. Zaista dobro radiš, ali meni treba neko takodje i pouzdan. Ti to nisi.-Srce joj se steglo u grudima. Ako izgubi posao i danas da ocu novac, njen fakultet je propast.
-Izvinite, znači li ovo da sam otpuštena?
-Ovo bi bio već peti put da te upozoravam. Žao mi je, ali nemam izbora. Nisam ja gazda, a gazda voli čiste papire.
-Molim vas, treba mi ovaj posao. Zaista mi je potreban.
-Imaš dosta lokala sličnim ovim. Možda nadješ neki koji će ti odgovarati sa smenama.-Zagledala se u papir na stolu koji joj je pružio. Falio je njen potpis.
Pružio joj je hemijsku olovku. Nije teško naći posao konobara u ovom gradu. Teško je naći šefa koji će tolerisati njenu školu. Teško je naći lokal koji je dovoljno blizu da može da stiže na vreme. Ovo je bio jedini primamljiv kafić, a izgleda da ni to nije uspela da zadrži.
-Mogu li da dobijem kopiju?-Klimnuo je glavom. Ona je brzinski izvrljala svoj potpis kako bi što pre otišla. Pažljivo je posmatrala kako stavlja papir u štampač razmišljajući šta sad? Gde sad da radi? Može da radi u klubu ulicu niže, da gleda gole devojke i razmažene bogataše kako se besramno skidaju pred svima, a možda jednostavno da ostane na srednjoj školi. Možda prosto da bude zadovoljna što je pored ovakvog oca išta završila.

-Izvoli.
-Hvala.-Pošla je ka vratima.
-Tek si sad došla iz škole, slobodno pojedi dole nešto na račun kuće. Izuzetno si vredan radnik, žao mi je sto se ovako završilo.-Nije želela više da ostane u ovom lokalu. Jedino što je vezalo za njega jeste posao, sada više nije imala potrebu da bude u njemu. A nije bila glupa, pa da nije znala kako sve ide sa vodjenjem lokala. Obično ljudi kupe lokal i zaposle pouzdanu osobu da bude šef, gazda ode svojim putem i samo mesečno kontroliše papire. Njemu nije bitno ko radi i koliko u lokalu. Bitan mu je novac koji leže na njegov račun. Bilo kako bilo ona je sada bez posla.
-Dovidjenja.
Sišla je niz stepenice pazeći da se ne saplete o sopstvene noge. Nervoza je tinjala u njoj, a bilo je i razočarenosti. Ona je sama kriva za ovo. Da se više potrudila. Da je našla neki brži put do posla pa da stiže na vreme.....
Pored svega ona je za sve u svom životu okrivljavala sebe. Krivila je sebe što joj je modro telo. Krivila je sebe što ima takvog oca kakvog ima. Sve što joj se ikad desilo u životu, u njenoj glavi je ona kriva. Jer kako ljudi kažu.

Sami sebi krojimo sudbinu, sami sebi sredjujemo sadašnjost.

Baš ta rečenica koja joj je kredom ispisana iznad kreveta po maslinastom zidu. Ta rečenica je smisao njene patnje, njene ludosti.
-Šta ti je rekao?-Čim je prišla šanku kako bi uzela stvari Vuk je radoznalo upitao.
-Mislim da se od večeras nećemo videti.
-Zašto. Nije valjda...
-Jeste.-Vuk nije znao ništa o njenom životu. Nije čak ni šef. Znali su ono što se videlo na prvi pogled i tako je sa svim ljudima u Anđelkinom životu. Niko do sada nije upoznao ćutljivu devojku koja na velikom odmoru sedi na zavučenoj klupici sa knjigom u rukama. Niko nije prišao prelepoj devojci u parku koja ima na sebi sve što bi privuklo muškarca, ali priča sa psom. Priča sama sa sobom. Deluje tmurno i pospano. Baš kako se i osećala.
Niko nikad nije skupio hrabrosti da je upita nešto. Niko. Ne žele baš svi ljudi da se druže sa osobom kojoj su knjige sve. Svi beže od devojke koja je želela da se ubije.....
Obukla je svoju odeću. Pozdravljajući se na kratko sa Vukom. Pomislila je da će je zagrliti, pa je brže bolje istrčala iz lokala. Koliko god ne imala strah prema njemu postoji granica.
Možda bi joj sad pomoglo mesto na kojem je mogla sve da okonča. Možda je plaža njen lek. Tmurno more i mekano tlo. Možda je ona stena njen beg od svega.