Spasi me tame

《34》

Čim je ušao u hladovinu spustio je tako da se ledjima nasloni na debelo stablo drveta. Noge joj je ispružio, a kosu podigao u rep i držao je kako bi joj bolje nakvasio vrat.
-Diši. Ne gubi kontrolu u disanju. Da li me čuješ lepo?-Klimnula je glavom nemoćna da priča.
-U redu. Bićeš onda dobro. Jesi li jela nešto od jutros.-Odmahnula je glavom zaista željna hrane.
-Da li ti je tu negde telefon?-Nije bila u stanju da razmišlja o tome šta će mu ili da li bi trebao da mu ga da, ali se osećala i suviše bespomoćno. Polako je rukom dohvatila džep u kom joj je bio telefon.
On ga je izvadio. Iznenadio se kada nije bilo nikakve šifre na telefonu. Telefon čak nije imao ni masku, a ni zaštitno staklo. Bio je star i oguljen. Bez pardona joj je ušao u imenik kako bi uneo svoj broj telefona i pozvao sam sebe. U imeniku su bila samo dva usamnjena broja. "Mladen" i "Razmisli". Zbunjeno je pogledao u Andjelku koja se sada osećala toliko bolje da može jasno da da ga čuje i skoro potpuno jasno vidi, ali nedovoljno bolje da ustane i ode. Neko vreme joj je posmatrao ključnu kost ispod koje su se grudi uzdizale i spuštale od dubokog disanja. Znao je da sa ovom devojkom nešto nije u redu, ali nije znao da je to toliko ozbiljno koliko sada misli da jeste.
Ignorisao je njen prazan imenik, a zatim pozvao sam sebe.
-Možeš li da pričaš? Barem malo.
-Da...-Prošaputala je jedva čujno, ali tečno.
-Bićemo na vezi na telefonu. Idem do one radnje da kupim nešto slatko, ako osetiš u bilo kom trenutku da ti je lošije nego sad reci u slušalicu.-Pružio joj je flašicu s vodom.
-Ukoliko imaš snage kvasi lice, a ja ću doći za dva minuta.-Stavio joj je telefon u šaku, a zatim polako ustao sa trave na kojoj je klečio.
Polgedao je ka radnji kako bi procenio koliko će mu trebati vremena i može li je ostaviti toliko dugo samu, a onda je nesigurno počeo da trči. U grudima mu je bila ogormna lopta straha koja ga je drmusala, ali je zbog te lopte bio još odlučniji da što pre dodje kući.
Naravno da obična vrtoglavica nije nešto specijalno strašno sa medicinske strane, pogotovo ukoliko osoba nije ništa pojela pre toga. Mada, tek je sada shvatio koliko je teško biti pribran i svestan svojih postupaka kada ti neko drag ima neki problem. Sa ovim saznanjem je isto tako morao sebi da prizna koliko mu je Andjelka draga i privlačna na neki čudan način. Bilo mu je jasno zašto ga fizički privlači. Prelepa je i izuzetno nadarenog tela, ali nešto u njoj ga tera da je primora da mu se otvori. Nešto u njoj mu daje potporu i volju da uzalud pokušava da priča sa njom. Želi da odagna njen svet i potrudiće se da u tome uspe koliko god teško bilo.
Dok se on udaljavao od nje kroz njenu glavu su prošle razne misli. Prvi udarac njenog oca, drugi udarac njenog oca. Prva pogrebna reč upućena njoj s njegove strane, pa druga. Njegova mržnja, njegov iskaz iste. Noć kada ju je mogao ostaviti da iskrvari, noć kada je čamila na steni željna kraja. Željna smrti. Noć kada je poklonila svoje usne nekome, čudnome biću. Potpunom strancu solistički grubog glasa i oštrog tona, ali punog emocija.
Setila se svih onih ruža koje je dobijala poslednjih dana. Setila se psa u njenom parku. Za kratko vreme joj je proleteo čitav život i mogla se zakleti, veći strah je osetila tokom vrtoglavice u muškom naručju nego one tmurne noći sa strancem.
Jedina sličnost te noći i ovog jutra je što se i tada i sada osećala sigurno pored muškarca. Tada je to bio muškarac kojem ne zna ni crte lica, a sada je to muškarac koji pokušava da odagna njene misli. Svesna je toga. Svesna je njegovog cilja i plašila ga se. Zašto? Zato što se u njoj sve više budila potreba da mu kaže nešto.....nešto o sebi. Ne previše i daleko od cele istine, ali barem toliko da se on oseća prihvaćeno u njenom društvu. Toliko da je ne ostavi samu. Da, upravo to. Nije želela da je ostavi samu. Svaki put kada bi mu rekla da je ostavi na miru, nije to želela. To je samo bila urezana navika njenog srca. Odbrana.
O bože, šta je to upravo sebi priznala?
Prija joj. Dodjavola joj prija.
Vid joj je razbistrio. Osim što joj je glava bila teška i nemoćna da se sama pomeri vid joj je bio čistiji i oštriji. Ruke dovoljno stabilnije da se pomere više od nekoliko centimetra. Prinela je jednom rukom otvor flašice usnama i uzela nekoliko gutljaja vode.
Voda je bila već mlaka ali svakako efikasna.
-Dobro si?-Nije ni primetila kada je došao. Čučnuo je kraj nje spuštajući novu, zamagljenu flašicu vode na travu, a čokoladice joj je pružio na svom dlanu.
-Biraj. Ne znam koju voliš.-Pogledala je u pet vrsta čokoladica i blago se osmehnula. Nije ni gledala koju uzima, samo je zgrabila jednu i nespretno počela da je otvara.
Želeo je da joj pomogne, ali je nekako zaključio da ona to ne bi volela. Bio je u pravu.
Otvorila je čokoladicu, ali pre nego što je zagrizla spustila je pogled na istu i smišljala šta će mu reći. Kako da mu se zahvali ili bar da mu pokaže da mu je zahvalna. Svakako joj je lakše što je on povratio u normalu nego da je neki usputni prolaznik.
Posmatrao je njene kapke koji su bili do pola zatvoreni, a zenice ispod njih su posmatrale čokoladicu koju je vrtela u šaci. Donju usnu je zamišljeno grickala i mučila. Stidela se, mogao je to da vidi po njenom stavu. Po stopalima koja su se nervozno dodirivala.
Blago se osmehnuo kada je primetio da je krenula nešto da kaže, ali je zastala. Bilo mu je simpatično što toliko dugo procesuira rečenicu u glavi. Svidelo mu se to. Znači da joj je stalo. Bar toliko da joj nije svejedno šta će mu reći.
-Dugo vremena niko ništa lepše nije uradio za mene, hvala ti.-Rečenica je delovala klasično i otrcano za američke romane, ali zapravo je zvučala nežno i duboko. Njen glas je bio tanak i tih, a značenje reči tužno. Shvatio je da ovom rečenicom nije mislila samo na njegovu pomoć oko nesvestice, već i na čokoladicu u koju je gledala maltene zaljubljeno.
Nije želeo da joj odgovori. Samo je polako seo malo dalje od nje naslonivši se na isto stablo drveta na kom je bila i ona samo sa druge strane. Glava mu je pala na drvo iza njega. Slušao je omotač čokoladice kako šuška dok je Andjelka prinosi usnama. Zatim ne čuje ništa sem prirode. Daleki šum mora koji jedva dopire do njih, jutarnje ptice koje su se rasejale po krošnjama i vazduhu. Bilo je mirno. Staza za trčanje i vožnju svakakvih rekreativnih stvari je bila dovoljno udaljena da ih ljudi ne odmeravaju. Mada ljudi su još pospani i svi su zadubljeni u svoje misli, pa ih verovatno ni ne primećuju.
-Nadam se da više nećeš izlaziti iz kuće bez doručka.-Zučalo je kao upozorenje, a ne obična izjava.
-Ne volim da doručkujem.-Nije mu čula glas. Čuo je da u njenoj rečenici ima nečega što on ne zna. Čuo je da postoji razlog zašto ne voli da doručkuje, pa nije želeo da nastavlja. Šta više. Želeo je da izjavi šta to on mrzi. Baš, baš, baš mrzi.
-Živim u primorskom gradu. U Francuskoj sam živeo daleko od mora, a opet sam došao u primorski grad. A mrzim more.-Njena vilica koja je žvakala sitan lešnik iz čokoladice se zaustavila.
Mrzi more.
Ona ga se plaši.
Nastavila je da žvaće, ali sporije nego pre. Manje halapljivo.
-Mrzim ga već godinama. Ne mogu da ga podnesem. Guši me sama pomisao na tu dubinu i prostranost.
-Plašiš se vode? Dubine?-Odmahnuo je glavom znajući da ga ne vidi. Nisu mogli da se vide. Da nema stabla njihova ledja bi se naslonila jedna na druga. Ovako su okrenuti ledjima oboje naslonjeni na stablo i svako gledajući u pogled ispred sebe.
-Ne. Ne plašim je se. Mrzim je. Psihički me uvlači u sebe i zadržava u sebi. A kad uspem da dodjem sebi shvatim da plutam na površini.-Skupila je obrve ne razumejući njegovu mržnju, njegovu bol u glasu. Nije ništa razumela, ali je njega razumela. I ona je imala takve mržnje u životu. Njena kuća. Bila je usisivač svih prijatnih misli i lagodnosti.
-Kao mali sam voleo more. Najviše na svetu sam voleo da idem sa mladjom sestrom na plažu. Obožavao sam.
-Nekad nisam volela da čitam.-Izustila je. Koliko je želela da mu kaže šta ima toliko je želela da mu da do znanja da nije sam. Šta god da ga mučilo.
-Toliko sam toga imala da radim i istražujem u životu, pa sam smatrala da je čitanje gubljenje vremena. Sada mi to gubljenje vremena prija. To mi održava psihu stabilnu.
-Možda ti ne delujem tako, ali volim da čitam. Razumem šta pričaš. Čitanje me je na neki način izvuklo iz nekih faza života. Mada, svakako više ne čitam kao ti sad.-Oboje su se nasmejali čuvši jedno drugo. Usne su mu ostale u osmehu dok je shvatao da upravo priča sa Andjelkom. Razgovara sa njom o stvarima o kojima ni sa kim nije pričao. Nije joj rekao celu priču, daleko od toga, ali joj je rekao svoj najveći gnev. Svoju mržnju o kojoj nije pričao ni sa kim pre nje. A čini mu se da je i ona njemu rekla par reči koje nije volela da deli sa drugima.
Njen osmeh je spao. Splasnuo je brže nego što je došao.