Spasi me tame

《31》

Ruke su joj se potpuno smirile, a kapci sve više opuštali.
-Obično me tišina medju ljudima uznemiruje.-Izustila je jedva čujno, ali dovoljno glasno da je čuje. Otvorio je oči i nakrivio glavu kako bi se uverio da je smirena. Bila je. Oči su joj bile zatvorene, a lice potpuno predano blagom povetarcu. Svidjao mu se pogled. Možda zato što je bila izuzetno lepa, a možda ipak zato što nije navikao da je gleda u tom izdanju. Potpuno smirenom i opuštenom. Dopalo mu se to izdanje.
-Rekao bih da te i razgovor uznemiruje.-Primetio je blagi pokret kapaka kako se čvršće zatvaraju od napetosti, ali brzo se vraćaju u prvobitno stanje.
-Zar je to čudno? Ljudi su neprijatni sami po sebi.-Blago se osmehnuo, a zatim tiho namestio glavu tako da samo gleda u njenom pravcu.
-Možda jesu, ali ti si budući medicinski radnik. Kako misliš da dane provodiš sa ljudima, ako ne znaš da komuniciraš?-Namrštila se na ovo i odmah podigla glavu otvarajući sada užasno teške kapke. Videvši da je on uveliko piljio u nju nalet nelagode je prostrujao kroz nju. Čim je to video pokajao se što je dozvolio sebi tako nešto. Udaljila se još malo od njega tražeći što veću distancu, a ona je ta koja je sela pored njega.
-Otkud tebi to da ne umem da komuniciram?-Pokušala je da deluje uvredjeno, ali nije to bila. Bila je svesna svog problema kojeg nikako da se reši. Mada joj je bilo krivo što se taj problem toliko primećuje.
Nije gledala u njega. Gledala je u ljude koji su u belim haljinama polako šetali putićima željni svežeg vazduha.
-Vidim iz priloženog. Pokušavam da stvorim, koliko toliko, dobru komunikaciju izmedju nas dvoje i ne ide.-Ošinula ga je pogledom. Osmeh na njegovom licu joj se činio stvarnim. Po prvi put nakon toliko godina neka osoba se istinski osmehuje u njenoj blizini. Nije to neki bog zna koliko širok osmeh, ali može se nazvati uživanjem. Relja je uživao sedeći sa njom i ta činjenica joj je naježila svaki centimetar kože.
-Možda samo ne želim sa tobom da komuniciram?-Bilo joj je dosta njegovog pogleda. Uznemiravao ju je do te granice da nije želela da ustane sa klupe i ode od njega.
Da li je to onda uznemiravanje?
Očekivala je nelagodu u njemu nakon svojih reči, ali njegovo oštro lice nije bilo uvredjeno. To bi očekivala od svih muškaraca, a njen otac bi verovatno ošamario ženu zbog tih reči. Začudo, Anđelka nije ni pomislila da bi je Relja udario.
Nije verovala da bi to uradio.
-Kao lekar nećeš birati ljude, ljudi biraju tebe.-Minut ćutanja im je dao vremena da se sagledaju. Intezivan prodor njegovih zenica u njene ju je uplašio, naježio i prokleto joj se svideo. Strah koji se rasplamsavao u njoj je bio neobuzdan. Nije bila sigurna plašili se njegovog pogleda ili tog straha koji se rasplamsava zbog pogleda. O bože, taj prokleti plamen je želeo da joj izbukti iz tela, ali je nevoljno prekinula posmatranje dečka pored sebe. Ustala je želeći što pre da ode od njega i ohladi svoje telo.
-Promašio si profesiju. Trebao si biti filozof.-Čim je to izustila žustro je krenula ka ulazu u bolnicu. Klompe na njenim nogama su postale tesne i neudobne, a oči su joj zasuzile. Poslednje što je čula iza sebe je bilo udaljeno, što znači da je dovoljno daleko od Relje.
-Razmišljao sam o tome, ne brini!!-Želela je da se okrene bar na sekund. Čisto da se uveri da mu je na licu smešak koji ne skida, čini joj se, ni dok spava. Pobedila je svoju potrebu za tim i nastavila svoj put. Nije smela da dozvoli sebi da se ne plaši nekog muškarca, pogotovo ne njega. Taj dečko je duplo veći od njenog oca. Viši je od nje sigurno dvadesetak centimetara, a telo mu je izradjeno i čvrsto. Ne mora da ga dotakne kako bi se uverila u to. Čak su mu i u uniformi izraženi ledjni i ručni mišići, a sva ta belina uniforme mu lice čini besprekorno. Ugladjeno i izuzetno ozbiljno kada je sam. Na njegovom se licu vidi kada uživa u nečemu, ali i kada ga mrzi da živi. Mada i pored svega toga ima nešto u njemu što ne može da pročita. Nešto što niko ne može da pročita, a to je o čemu razmišlja. Čak i dok crta svoja remek dela i dok ih posmatra Anđelka nije umela da ih dešifruje. Tolika gromada od muškarca koji je tek u osamnaestim godinama ne može biti nežniji od njenog oca. Može biti samo grublji, čvršći i nemilosrdniji. Kloniće ga se. Mora, a i zar joj to stvara neki problem? Nikada nije imala problem da se udalji od nekog, pogotovo od muške osobe.
Zašto se plašila da sada neće biti tako lako?

Ušavši u bolnicu odmah je krenula ka doktoru koji je bio zadužen za njih.
Medjutim devojka koja je bila sa njima na praksi ju je dozvala.
-Anđelka! Doktor nas zove na pregled. Ona žena je stigla.-Plavuša joj je ljubazno prišla, a Anđelka joj je samo klimnula glavom.
-Znaš li možda gde je Relja?-Anđelka je neko vreme ćutke gledala u kolica kraj kojih je išao njihov doktor i vodio pacijentkinju u odgovarajuću sobu. Trudnica je bila lepuškasta i slatka, a stomak joj je bio dovoljno velik da nosi trojke. Želela je da se nasmeši prizoru, ali je devojka pored nje zahtevala odgovor.
-Znaš, onaj visoki, lep dečko što je tek došao u Srbiju? Nov učenik?-Devojka je očito njeno ćutanje protumačila kao da Anđelka ne zna za koga je pita, ali nije ni marila. Svakako su svi u školi znali da Anđelka pola svog odeljenja ne poznaje, a kamoli nekog van njega.
-U dvorištu je na jednoj od klupa.
-Hvala ti.
Ostala je sama. Odahnula je zbog prevelikog okruženja ljudi. Osećala je blagi pritisak u grlu zbog toga, a zatim je krenula ka sobi u koju je ušao doktor sa ženom u kolicima.
Kada je želela da udje u prostoriju panika je uhvatila. Koliko ljudi ima unutra? Nepoznatih ljudi?? Suze su se ponovo pojavile u očima, jer je najviše na svetu želela da se nalazi u svom parku blizu kuće i da čita dobru knjigu. Ovaj dan je već guši i satire. Toliko je guši da ni ne razmišlja šta je čeka kod kuće.
Dok je oklevala da udje do nje su došli Relja i plava devojka. Anđelka je osetila neverovatnu uspaničenost. Sakrila je oči kako joj ne bi videli vodicu u njima. Možda je uspela to da sakrije od devojke kraj nje, ali ne i od Relje koji sada nije imao nikakav smešak na licu. Bio je ozbiljan i shvatio je da Anđelki predstavlja veliki problem da udje prva. Zato se progurao kraj nje i pokucao na vrata čekajući odgovor, a zatim je otvorio vrata.
Ušao je držeći vrata dok obe nisu ušle u prostoriju.
Pozdravili su se sa doktorom, a ženu su upoznali uz kratak osmeh. Čak je i na Anđelkinom licu bio nadražaj smeška.
Pomno su pratili pregled već napredne trudnoće.
-Muž ovaj put nije došao sa vama, gospodjo?-Doktor je zamajavao ženu kako bi je što više opustio. Koliko god puta ljudi dolazili na isti pregled uvek bi bili nervozni, pogotovo ako je u pitanju dete koje se razvija u stomaku.
-U autu je ispred sa ćerkom. Nije imao ko da je čuva, a ne bih baš da ulazi u bolnicu ukoliko ne mora.
-Slažem se sa vama, ali mislim da vašem mužu to teško pada. On je više uzbudjen od vas samih kad god dodjete.-Ženin ozaren osmeh je učinio prostoriju toplijom.
-Nekad pomislim da je on trudan.-Oboje su se osmehnuli, pa čak i medicinska sestra pored njih.
-Pa mama, dečaci sjajno napreduju. Vidim da se držite mojih uputstva, ali molim vas jedite više voća. Ipak nosite blizance.
-Verujte mi da jedem po kilo voća dnevno.-Doktor joj se osmehnuo.
-Onda jedite dva kila. Kilo za svakog od njih.
-Pokušaću.-Namsejala se srećno, a zatim polako ustala uz pomoć sestre. Bilo joj je svakako teško da ustane, pa je Relja prišao i pripomogao.
-Hvala vam.
-Vidimo se na sledećem pregledu, gospdjo mama.-Žena je raspoloženo sela u kolica. Zajedno sa sestrom je izašla iz sobe, a njih troje su ostali sa doktorom.
Doktor je krenuo da ih propituje polako neka pitanja, a odgovore su trebali da uvide tokom pregleda. Anđelka možda nije bila druželjubiva i komunikativna, Relja je bio u pravu, ali je izuzetno znala teoriju medicine, a i praksu. Jedini joj je problem bio strah ljudi koji je sprečavao da dokaže svoje sposobnosti za praksu.
Nikada nije bila kod nekog stručnjaka koji bi potvrdio činjenicu da Anđelka boluje od agrofobije, ali je i ona sama verovala da je tako.