Spasi me tame

《30》

Neko bi rekao da ovakva mesta odišu bolešću i smrću. Nije istina. Ovakva mesta odišu sterilizacijom, čistoćom i nadom. U bolnicu ne treba dolaziti znajući da ste možda bolesni, ili ste sigurni u to. Treba dolaziti sa nadom da će vam stručnjaci u njoj pomoći da budete zdravi poput ljudi koji šetaju trotoarima. S obzirom da Anđelka nije volela ljude njena ljubav prema medicini je bila čudna. Prosto nije bilo moguće raditi sa ljudima čitav život i pomagati im bez imalo ljubavi, empatije ili bilo čega sličnog. Nije razumela svoj mozak, ali nije se ni trudila. Medicina je vukla, ako je toliko vukla zašto ne bi dozvolila da je privuče.

Svi učenici su prišli profesoru koji je svakog učenika poslao na određeno odelenje. Anđelka je ubrzo bila u liftu. Odmah za njom su ušla još dva učenika. Relja i još jedna devojka iz njihovog odeljenja. Anđelka nije imala neko posebno mišljenje o njoj, sem da je izgledala veoma nadobudno i po njenom ukusu veoma lepo.
Bila je slične visine kao Anđelka, možda za centimetar viša zbog platforme na patikama, ali Relja je pored njih izgledao kao profesionalni košarkaš. Bio je ogroman, ali veoma lepo izvajan.
Anđelka je neko vreme odmeravala dve siluete sa svojih strana, a nakon otvaranja vrata prva je istrčala. Pošla je ka vratima o kojima im je profesor pričao, a zatim ugledala doktora koji je inače bio zadužen za studente na ovom odelenju. Bio je prosed i poznat po veoma uspešnim porodjajima i dobrim vodjenjem trudnoća. Mnogo je čitala o njemu, a i o samoj ovoj bolnici. Nekada je bila fakultet stomatologije.
-Dobar dan!-Pozdravio ih je doktor. Te kada je stala ispred čoveka primetila je kako Relja priča sa devojkom koja će ostatak dana biti sa njom.
-Ja sam doktor Antić. Pošto sam obavešten da ste već nekoliko puta bili na ginekologiji neću vas zamarati obilaskom ili o pravilima na ovom odelenju. Kao studenti opšte medicine podrazumeva se da znate osnovna pravila. Da li sam u pravu?-Njih dve su klimnule glavama dok je Relja kratko odgovorio sa "Da.".
-E ovako ćemo. Prvo će svako od vas da dobije po mali poslić za koji vam neće trebati ni sat vremena, a onda će vam medicinske sestre na onom tamo ljubičastom pultu dati kartone starih pacijenata. Svako će dobiti po par i svako od vas će za svakog dobijenog pacijenta napisati svoju dijagnozu. Svoje mišljenje i stav. To ćete predati meni u toku dana, nije važno kad. Možete razmisliti o dijagnozi i dati je tek na kraju smene. Kada to završite možete me potražiti u vezi nekih pitanja, a i nečeg drugog svakako. U četiri imam pacijentkinju koja je u sedmom mesecu trudnoće. Prisustvovaćete pregledu uz njenu dozvolu, jasno?
-Jeste, doktore.-Devojka iza Anđelke je odgovorila. Imala je odsečan glas.

Anđelka je ubrzo dobila fasciklu pacijenta kojeg je morala da obidje.
Kada se uputila ka sobi pacijenta začula je korake iza sebe koji su bili sve glasniji i krupniji. Krajičkom oka je zapazila Relju koji sasvim mirno ide za njom.
-Dovezao si me do bolnice, ne moraš više da ideš za mnom.-Pomalo iznervirano mu je rekla ne prekidajući korake.
-Ne laskaj sebi. Pacijent mi je u tom smeru.-Obrazi su joj pocrveneli. Mogla je prosto da ćuti.
Neprijatnost je izjela dok nije došla do prostorije u kojoj je bio njen bolesnik. Primetila je kako Relja staje kraj nje. Njegov pacijent je u istoj sobi kao i njen, divno. Prevrnula je očima gledajući u njega nadajući se da je to video. Osmehnuo se čim mu je ona okrenula ledja. Svidjala mu se njena maska hladnokrvnosti, ali čini mu se da bi mu se mnogo više svidjala prava Anđelka. Ona ispod te maske.
Ušao je odmah za njom. Ispratio je njene korake ka krevetu levo, dok je pogledom ugledao broj kreveta koji njemu treba. Prišli su svojim pacijentima i bili usredsredjeni na svoj posao. Koliko god im srca treperila, pogotovo njemu u njenom prisustvu, morali su da odrade ispravno svoj posao.
Ne samo da je izvršavao svoju dužnost već je krišom slušao konverzaciju Anđelke i njenog pacijenta. Bio je znatiželjan. Želeo je da zna kakav odnos ima uplašena, povučena, stidljiva i hladna devojka sa drugim ljudima. Sa njim nije imala ni bribližno dobru komunikaciju kao sa tim čovekom na krevetu. To ga je vredjalo.
Dugo su bili zauzeti svojim pacijentima. Anđelka bi svaku zanimljivu stvar zapisala kako bi imala što bolje beleške za učenje. Na budžet neće upasti baš lako, ali na njoj je da da sve od sebe.
Šta planira ukoliko ne uspe? Nije imala pojma.
-Dovidjenja, gospodine. Vidimo se za par minuta i obećajte mi da ćete me poslušati.-Zbunjeno je gledala Relju koji sasvim ozbiljno prilazi vratima gledajući u čoveka na krevetu.
-Obećavam sinko.-Relja mu je poklonio zahvalan osmeh, a zatim uz kratak pogled u nju izašao iz sobe. Mogla je da se kladi da je taj pogled trajao duže od dve sekunde, ali nije. Čim je on izašao soba je utihnula. Nije znala šta dalje. Zapravo, dobro je ona znala šta treba da uradi i kako, ali nije mogla. Ruke su počele da joj se tresu, a srce je zalupalo svom svojom snagom. Dok je onaj mladić bio tu osećala se jačom, smelijom, a sada je sve samo ne to. Čvor u stomaku je stegao, a osećaj ranjivosti pored dva odrasla muškarca su je živu izjeli.
-Izvinite me, doći će sestra do vas.-Istrčala je iz prostorije zadihana kao maratonac posle čitavih četrdeset dva kilometra. Prišla je sestri i zamolila je da obidje pacijenta u sobi pored na krevetu broj dva. Ona je odmah otišla, a Anđelka se uputila ka svežem vazduhu. Sišla je skroz do ulaznih vrata, a zatim odšetala ka klupicama. Umesto da sedne na njih samo je nastavila put uz putić kojim su šetali većinom bolesnici koji su bili željni vazduha. I kojima je to bilo dozvoljeno, naravno.
Jedva je izdržala u prostoriji sa tim pacijentima. Još uvek nije znala kako će biti lekar, ako se boji da bude sama sa pacijentom, ali morala je nekako da izleči svoj strah. Da ga ukloni što pre. Ceo život joj je blokiran na ovaj način.
Ugledala je muškarca u belom mantilu koji je skoro popucao na njegovim ledjima i rukama. Nije morao da podigne pogled sa papira, koji su se nalazili u njegovom krilu, a da zna da je to Relja. Čudno, on je jedina osoba iz škole koju može da prepozna sa sto metara bez imalo muke.
Ruke su joj drhtale još uvek u strahu. Nije znala zašto, ali njena potreba da sedne kraj ovog dečka je bila i suviše velika a da je ona razume. Samo je duboko udahnula i skučeno sela kraj njega na klupi. Razdaljina izmedju njih nije bila mala, ali za nju nedovoljna.
Čim se namestila na klupi njegova šaka je zatvorila blok u njegovom krilu i odložila olovku kojom je obično crtao svoje tajne crteže.
-Pauza je?-Odmahnula je glavom posmatrajući svoje dlanove koji se smiruju.
-Samo mi je trebao vazduh.-Naslonio se na naslon klupe i zabacio glavu preko naslona tako da mu je skoro pa padala. Zatvoreni kapci i opuštena vilica su je opustili. Hoće li ona ikada biti tako mirna i spokojna pored neke osobe kao on sada?
Nadala se da hoće, ali nije verovala u to. Nikako.
-Probaj.-Još uvek su mu oči zatvorene, a glava nagnuta.
-Šta?-Bolje se namestio izgledajući kao da spava. Svidjao joj se prizor. Vrat mu je bio izdužen unazad toliko da je adamova jabučica došla do neverovatnog izražaja. Bio je prelep to je morala da prizna, ali da je još triput lepši, ako je to moguće, njoj to ne bi bilo od koristi.
-Za početak nasloni glavu.-Premišljala se, ali videvši da se on ne pomera učinila je to. Medjutim, pre nego što je to uradila pomerila se još par centimetara dalje od njega.
-Opusti se.-Nije zabacila glavu poput njega preko celog naslona tako da joj pada, ali ju je udobno namestila na drveni naslon.
-Diši i zatvori oči. Veruj mi, pomaže.-Učinila je kako je rekao. Sklopila je kapke koji su odjednom postali neverovatno teški.
Morala je da prizna da se dugo nije lepo naspavala, spokojno i kvalitetno. Obično su tu noćne more ili prosto strepnja da neko ne upadne u njenu sobu. Pod tim "neko" misli na Mladena, njenog oca.
Sada je imala osećaj da će zaspati svake sekunde.
-Zamisli da si u najvećoj biblioteci. Imaš milione knjiga i čitav život da ih prelistaš. Tvoji omiljeni žanrovi su u pitanju.-Osmehnula se njegovim rečima, ali nije progovarala. Odjednom joj njegov glas prija. Veoma prija. Bio je dubok i pomalo hrapav, ali tako mio.