Spasi me tame

《3》

Zar je toliko krvarila? Toliko puno da je izgubila svest.
Otvorila je kapke osećajući kako je kiša još uvek natapa. Vraćala joj je temperaturu u normalu, ili je ipak pogorsavala. Nije bila sigurna, ali je znala da mora otići odavde.
Pružila je korak usput rasipajući suze koje su pratile njenu bol. Nikad nije imala ovakvu ranu, nikad ovako urezanu u nju. Pogledala je u butinu koju je ulična rasveta sada obasjavala. Bila je.....zestoka rana. Sada još gora. Kada je prljava kiša natopila bila je mnogo opasnija.
Krenula je rukom da stegne svoju ogrlicu koja je stalno visila oko njenog vrata. Ogrlica koja je opisivala bademastu devojku. Svi su je znali po toj ogrlici. Svi su se pomerali u stranu kada bi videli taj lančić oko vrata.
Vrat je bio gladak, nije bilo poznatog osećaja lanca pod prstima. Istog trena se okrenula, ali više nije videla plažu, stenu, ni njega. Bila je suviše daleko. Suviše daleko da se vrati u crvenu zonu zbog jedne ogrlice. Požurila je kući. Ostavljajući najdragoceniju stvar izgubljenu negde na steni, plaži ili možda u vodi. Samo je nastavila da šeta sve dok nije napokon pala bez vazduha i daha. Pala izmrtvaljena bez mnogo krvi. Ovaj put se nije budila. Ovaj put je ostala ležeći možda ipak uzeta od strane boga. Možda je bog ipak odlučio da je uzme k sebi.

Sirena. Glasna sirena. Policija? Ne, to je hitna pomoć. Dolaze li po nju?
Dodjite!!! Ne želim da umrem! Pokajala sam se!!
Želela je da vrisne, da zavristi ove reči, ali nije mogla. Ispred nje je bila tama, osećala se kao da lebdi. Samo joj je čulo sluha radilo. Radilo veoma loše.
Kakva je ovo granica između života i smrti. Da li ste je ikada zamišljali? Da li ste je zamislili kao neku rupu, možda više kao merdevine. Dole je život, a na vrhu merdevina smrt. Možda je vaša mašta ipak bila drugačija, ali to i jeste poenta. Svakoj osobi je granica izmedju smrti i života drugačija u mašti, drugačija u stvarnosti. Andjelki je to prostrano klizalište. Klizalište sa debelim plavim ledom prosaranim belim pukotinama.
Debeo led ispod nje je izdržljiv. Čini joj se da bi izdržao deset automobila, ali svakim njenim korakom joj je strah strujao telom, imala je osećaj da će propasti.
Na samom kraju zamrznute reke nalazila se šuma. Zelena, bujna poput raja. Tako je živa, to je predstavljalo život u njenoj mašti. To mora da je živi svet. Videla je crne mrlje kako oblecu oko tog zelenila, ptice.
Kada se okrenula da se susretne sa mrtvom stranom, ledena pustinja je ozarila. Smrt. Sam sneg, same ledenice miljima unaokolo. Nema ptica, čak ni polarnih medveda. Prosto je sve mrtvo, zaleđeno i bezdušno.
Šta ako je njena životna odluka upravo ovo? Šta ako sad treba da odluči gde želi da ide? Želi li biti mrtva, mlada duša ili ipak želi da se vrati u pakao od života.
Zakoračila je jedan minijaturni korak po klizavom ledu. Želi da ide ka šumi, ali prisećanje na njen pravi život je guši. Svako jutro bolovi uz njegovo izvinjenje, neće više nikad, a znala je da laže. Znala je da će ponovo isto uraditi. I pored svega toga ostajala je pored njega, jer nije imala gde. Nije umela da ode. Kako se uopšte napušta sopstveni otac koji je nekada bio najdivnije stvorenje u njenom životu? Kako se napušta osoba koju mrziš, a zasigurno više voliš? Nije znala.

Ponovo je osmotrila dva različita sveta oko sebe, dva različita pejzaža.
Ako izabere smrt, njena duša će možda biti grešna, ali njeno telo će biti slobodno. Ali to nije ono što ona želi. Nije želela da joj telo bude slobodno, a mrtvo. Želela je da joj telo bude slobodno, a živo. Možda u zivotu trpi bolove, patnju i čežnju, ali će nastaviti tamo gde je stala. Na drugoj godini fakulteta.
Ako sada umre.....ako umre muškarac sa plaže je uzaludno spustio sa stene. Uzaludno je žrtvovao svoja pluća stajuci na kiši zajedno sa njom.
Ako dozvoli sebi da ludilo zavlada onda će zaista moći da mu pozdravi tu bitnu osobu koju je izgubio.

Led puca. Led puca pod njenim nogama. Njeni strahovi čine da se led topi ili ipak ne. To čine lekovi. Čuje zujanje. Šta li to znači. Gde ide? U smrt ili život. O bože!!

Čuje.
-Puls joj se vraća. Pojačajte joj dozu antibiotika. Već je trebala da bude budna.-Želela je da progovori. Da im kaže da je budna. Da ih čuje. Ali je samo nemo ležala boreći se sama sa sobom. Nije osećala nikakvu bol, niti jezu. Samo je slušala ženski glas kraj sebe. Poznati glas. Znala je ko je to. Znala je i da će uskoro biti u muškim rukama. Biće ponovo u životnom paklu. Ali nije ona zapravo toliko mrzela svoj život, šta više trudila se da to bude najbolji život. Mrzela je tu jednu osobu i to samo noću. Kad alkohol zamiriše celom kućom. Kad se čuje zov staklenih komadića po celim prizemljem. Stolice lete, skoro se ne slome, a zvuk šamara bude najbolniji. Bolniji i od onih ostalih udaraca, mnogo jačih.

***

I evo je. Leži u svojoj postelji zavijene butine. Gleda u usko ogledalo koje je bilo naspram kreveta. Gleda i čeka, čeka da se odraz promeni. Da ona postane neko drugi. Neko srećniji, ali se iz nekog razloga ništa ne dešava.
Premesti svoj pogled ka prozoru koji je bio tik pored ogledala. Mrak. Nežno sunce je zašlo, a mesec još nije došao na svoju poziciju. Strpljivo je čekala da ugleda mesečinu jer je to znak početka, početka njenog života.
Jutros je izašla iz bolnice i naravno, kao i uvek laž njenog oca je uspešno progutana pa je brzo puštena. Niko nije ni slutio da je rana u butini nastala zabijanjem krupnog parčeta stakla. Niko nije ni pomislio da je njena butina namerno sasečena, iz istinske mržnje njenog oca prema njoj. Ne. Svi su samo mirno potpisali otpusnu listu i poslali je kući. Jer, zašto bi je ostavili u bolnici na posmatranju, kada je samo teret? Kada je celom svetu običan teret.
Sklonila je tanak pokrivač sa sebe i smestila se u sedeći položaj. Tek tada je shvatila da joj je butina utrnula i da su se trnci širili celom nogom.
Ustala je ignorisajuci već odavno poznat bol. Stala je ispred ogledala.
Da, to je ona. Anđelka. Jako stepenasto ošišana kosa je od kraćih šiški dosezala malo iznad laktova. Kosa je bila gusta i jarko bademasta. Jednom rečju prelepa. Ako nju pitate, to je bila jedina stvar koju je volela na sebi. Jedino kosu nije nasledila od svoje pokojne majke i verujte dala bi sve na ovom svetu da liči na svog oca. Nemilosrdnog skota. Upravo tako. Želela bi da liči na njega. A njena kosa je bila ista kao njegova. Potpuno ista. Dok je sve ostalo imala na majku. Tamne, skoro crne oči iskošene na ivicama. Obrve duge, ali tanke. Donja usna punija od gornje, a zajedno su stvarale požudu kod svakog muškarca. Nežni, ali dosta vidljiv mladež iznad gornje usne sa leve strane joj je stajao specifično. Bio je samo za njeno lice. Lice bucmastih obraza, ali ona zapravo uopšte nije bila bucmasta.
Premestila je pogled ka slici svoje majke koja je visila kraj ogledala.
-Sve si uništila.-Pogledala se ponovo u odraz. Nije smatrala da je ružna, bila je svesna i svoje lepote i svoje gradje. Ali je bila svesna da je lepota čoveka najprokletija stvar, a lepota duše najslabija tačka kod ljudi.