Spasi me tame

《13》

Kada je bila dovoljno blizu shvatila je da je to ruža. Nije znala da li da se osmehne ili ipak uplaši. Samo je sela dalje od nje. Ubacila je noge u rupu kod naslona. Tako da joj ruke budu na naslonu, a ledja okrenuta školi. Izvadila je knjigu čitajući pasuse, ali djavo joj nije dao mira.
Šta ako su sinoć dvoje zaljubljenih sedeli ovde, pa je devojka zaboravila ružu u žurbi? Možda je dečko čekao neku devojku, ali se ona nije pojavila? Mada se onda setila da toga ima samo u knjigama i filmovima.
Izdahnula je i ipak uzela ceduljicu koja je bila zamotana oko stabljike.

-Za ćutljivu devojku.

Počela je pogledom da luta dvorištem kako bi ugledala osobu koja joj je ovo ostavila. Sigurno je ona bila ćutljiva devojka. U to je bila sigurna.
Kada je shvatila da svi prisutni gledaju svoja posla, ostavila je ružu kraj sebe, a papirić strpala u džep od farmerki.
Zatim je nastavila otsutno da čita. Neku rečenicu bi pročitala po pet puta jer joj misli odlutaju ka ruži.
Nije mogla da laže sebe. Ruža je bila prelepa. Jarko procvetala i ubitačno crvena.
Kada je zvonilo i kada je pošla ka učionici usput je stavila ružu u nepoznat ranac, a zatim otrčala u učionicu.
Od koga god da je sigurno se neko podsmeva ili je možda zaista od nekog zainteresovanog muškarca, ali ona nažalost nije bila.
Ušla je u učionicu pazeći da joj se modrice na vilici ne vide. Svoju bademastu kosu je prebacila preko ramena kako bi što bolje sakrila tragove prstiju. Nekad je samu sebe pitala, šta da njen otac nije bivši inspektor? Šta da je jedan običan poziv može spasiti ovog zla? Nažalost, to nije bilo moguće. Mladen je u svojoj mladosti bio izuzetno uspešan u svom poslu. Bio je izuzetan inspektor i naravno da ce ga sada svi braniti. Za šta god, sem ubistva, da ga prijavi bilo bi uzaludno.
Časovi su trajali.
Njena muka sa matematikom nikad nije prestala i plašila se da nikad neće prestati. Pitala bi samu sebe šta će joj matematika u medicini. Nikad nije bila dobar matematičar, ali su joj zato stručni predmeti kao i prirodne nauke išle neverovatno. Bila je rodjena za medicinu, ali ne i sudjena doktorka. Njen prihod nije bio dovoljan za taj san.
Ponovo je čula žvrljanje papira iza sebe i to joj je nekako postalo prirodno. Navikla se na to čudno brujanje. Navikla se čak i na gužvanje papira. Ti zvuci koje je proizvodio nov učenik postali su deo njenog dana u školi. Kao što joj je rutina da ide parkom kako bi pozdravila svog druga, tako joj je rutina da sluša te zvuke.
-Anđelka, da li si me čula?-Besno je pogledala u zavučenu devojku do prozora.
-Izvinite profesorka.-Naravno da je pola razreda nemo gledalo. Mrzela je to. To privlačenje pažnje. Tako joj je bilo neprijatno da nije znala gde pre da gleda.
-Nikad mi neće biti jasno kako si odličan učenik. Na mojim časovima nikad ništa ne pratiš, a ni ocene ti nisu baš sjajne.-Anđelka je u sebi pomislila kako joj je dvojka iz matematike idealna, ali je ćutala. Želela je samo što pre da skrene temu sa nje kako bi prestali da je odmeravaju.
-Za sledeću nedelju ćeš uraditi jedan zadatak. Posle časa mi se javi da ti ga dam.-Jedva je izdržala da ne izdahne gorak vazduh.
Nije podnosila ni ovu nastavnicu, ni matematiku.
Čim je zvonilo prišla je profesorki sačekajući da prvo svi izadju na odmor.
-Anđelka zašto si stalno odsutna? Imaš li neki problem?-Navikla je na ovakva pitanja, isto tako je navikla da laže. Samo se potrudila da joj se lice što više prikrije kosom.
-Nemam. Lakše mi je da učim kod kuće.
-U redu. To možda jeste odgovarajući metod za ostale predmete, ali ne i za matematiku. Moraš više da se uključiš. Bliži se maturski ispit.-Klimnula je glavom naviknuta na ovakve razgovore.
-Ovo je tvoj zadatak.-Uzela je ceduljicu. Čim je pročitala oblast slošilo joj se.
-Profesorka mogu li neki lakši da dobijem?
-Nažalost ne. Imaš rok sedam dana.-I sa tim rečima je izašla. Odmah je krenula ka svom mestu, ali je zatekla novog učenika u učionici.
-Treba li ti pomoć oko zadatka?-Odmahnula je glavom okrećući mu ledja tokom sedana na stolicu.
-Nisam loš matematičar, mogu ti pomoći.-Kako joj može pomoći dečko koji je došao iz Francuske. Ko zna kakav je učenik, ne može se uzdati u njega. Mada nije kao da može i u sebe, ali poslednji grupni rad joj je bio u drugom razredu osnovne škole. Od tad je sve radila sama, od tad ima noćne more i strahove. Od tad nije stara Anđelka, tatina princeza.
-Neka hvala.-Brzo je rekla dajući mu do znanja da je njena odluka konačna. Nije je više zamarao. Samo se povukao u svoju klupu isto kao što i ona radi. Slušala je njegovo crtanje i odlučila da ode u gradsku biblioteku posle škole. Možda uspe da nadje nešto primamljivo za posao.

Dan u školi je bio previše depresivan. Svi su bili potišteni zbog kiše koja je počela da pada. Nije bila jaka, ali je svakako najavljivala nevreme.
Tokom časova je, kao i uvek, bila udubljena u knjigu. Dok je čitala rečenice osećajući se kao lik iz knjige, njena glava je pratila ritam žvrljanja papira. Nastavici su se menjali, a njoj su časovi trajali mnogo duže nego inače. Valjda je do vremena.
Posle nastave pokupila je svoje stvari i krenula. Kiša je sipila lagano kvaseći beton i zemlju. Ulice su bile mokre, ali ne i potopljene barama. Osećala se neka vrsta svežine u vazduhu zbog laganog vetra i hladne kiše. Proleće je već uveliko bilo prisutno, ali lagane kiše su bile česte.
Pogledala je u nebo izlazeći iz školskog dvorišta premisljajući se. Nije bila sigurna koliko je dobra ideja otići u biblioteku, jer nije znala kakvo nevreme sledi. Ali opet joj se kući nije išlo.
-Hoćeš li se pomeriti?!-Začula je drzak glas devojke iza sebe. Odmah se pomerila sa kapije. Devojka je gledala tmurno sve dok nije skrenula na suprotnu stranu. Anđelka je mrzela ljudsku nervozu, svi bi se iznervirali najmanjim sitnicama.
Istina je, nije lepo stajati na ulazu ili izlazu iz neke prostorije, ali zar nije pristojno zamoliti za prolaz. Zar nas tako mala sitnica iznervira. Anđelka prosto nije razumela ljude. A i ona spada u njih, a opet joj uopšte nisu bili jasni. Možda ona ni sama sebe nije razumela. Možda je jedino decu i životinje uspevala da shvati. Da razume i poštuje.
Ipak je odlučila da prošeta do biblioteke. Biblioteka je bila blizu škole, ali dosta daleko od kuće. To joj je možda bio još jedan dobar razlog da ode tamo.
Imala je tanak džemper na sebi koji je propuštao hladan vazduh. Koža joj se povremeno ježila, a kosa je postajala sve umršenija. Bademasta kosa joj je letela oko lica ne želeći da stoji prikovana za masnice.
Non stop je vraćala kosu na pravo mesto, ali bilo je uzalud. Onda je prestala da pokušava. Svakako šeta gradom, Užurbanim ulicama gde niko ne gleda druge. Svi samo žure do odredišta. Shvativši to, nije više marila za kosu, ni za otiske prstiju. Obrisala je zalutalu suzu sa obraza koja je sama od sebe potekla.
Zasto? Možda se časa u njoj polako prelivala. Možda je imala potrebu da se isprazni sa kojom kapi kako bi oslobodila prostora za još muke i bola.
Razgledala je izloge kraj puta.
Svi su je, moglo se reći, gledali sa čudjenjem. Zašto devojka lagano korača umesto da se skloni sa kiše?
A ona se pitala zašto ljudi beže od kiše? Zašto se toliko plaše vode koju unose svakodnevno u sebe?
Zagledala se u buket ruža koji je cvećarka unosila u radnju kako ga vetar ne bi srušio. Zagledala se u te crvene ruže i ponovo se pitala ko joj je ostavio ružu jutros. Ali nije dugo razmišljala o tome, jer je ugledala biblioteku.
Gradska biblioteka je bila zaista srednjovekovna zgrada, ali to je činilo joj lepšom. Oko zgrade su bili visoki borovi, a oko svakog stabla po par lala. Bilo je zaista opuštajuće.
Stala je ispod nadstrešnice i namestila kosu po njenoj volji. Zatim je ušla u biblioteku.
-Dobar dan.-Tiho je pozdravila bibliotekarku. Krenula je da vadi člansku kartu, ali je žena dobro poznavala.
-U redu je. Šta danas čitamo?
-Zaparavo mi trebaju novine od proteklih nedelju dana.-Žena je začudjeno pogledala znajući koje knjige Anđelka čita. U kojim žanrovima uživa, a to sigurno nisu novine.