Spasi me tame

《28》

Suviše je razvukla svoju šetnju do škole, pa nije imala vremena da sedi na klupi, ali je svakako proverila ima li nešto za nju. Bilo je. Kao i proteklih dana bila je ruža, sa papirićem.

"Svidja mi se tvoj smešak kada ugledaš ružu. Ne vidjam ga inače."

Uzrujano je razmotrila oko sebe. Nije bilo nikog ko gleda u nju. Svi su bili zauzeti pričanjem sa drugima, ili su prosto slušali muziku u svom svetu. Nikog nije bilo briga za njen smešak, ali po ovoj poruci taj neko je preteklih dana posmatrao. Mada, muškarci umeju sa rečima, možda to i ovaj radi. Piše ono što smatra da bih ja volela da čujem. Samo što Anđelka nikako ne želi ovo da čuje, to joj je jezivo.
Iznenadila se videvši već nekoliko djaka u učionici. Većina je vežbala neke zadatke, pa je pretpostavila da nije jedina koja popravlja ocenu.
Kada je zvonilo svi su na briznu ušli i seli na svoja mesta.
Profesorka je ušla malo posle njih i odmah je prozvala Anđelku.
-Izvolite.-Pružila joj je papir sa uradjenim zadacima. Profesorka je navukla svoje smedje naočare i pažljivo gledala primere.
-Sama si ovo uradila?
-Da.-Podigla je jednu obrvu proučavajući rukopis brojeva.
-Sedi tu i uradi mi ovaj zadatak.-Napisala je na papirić zadatak sa tri primera i dala joj.
Sela je u prvu klupu koja je uvek bila prazna na času matematike.
Izvrtela je olovku medju prstima terajući tremu iz stomaka, a onda se fokusirala na brojeve. Odvratne brojeve.
Ceo čas je piskarala i nervozno radila zadatke. Čula je profesorkin glas kako i drugima daje zadatke za rešavanje, ali nije marila za njeno brbljanje.
-Relja.-Čuvši to ime ugledala je novog učenika kako se gega do table.
-Izvoli marker.-Uzeo je marker iz profesorkine ruke, a zatim se spremio da čuje zadatak. Kosa mu je bila urednije nego jutros, majica bela, a trenerka svetlo crna. Nešto izmedju crne i tamno sive. Majica mu je bila pripijena na grudima i ramenima, dok je kod stomaka landarala kuda je htela. Okrenuvši se ka tabli pružio je priliku svim prisutnim devojkama da komentarišu njegov izgled, pa čak i momcima. Nije on bio jedini u školi sa atletskom gradjom i suviše privlačnim izgledom za jednog tinejdžera. Nije čak bio ni jedini muškarac pred kojim se videla doktorska karijera. Bio je jedini kojem nisu prijale koketne devojke, nisu mu prijali smesuljci u ćoškovima škole. Neki bi rekli da ni ne primećuje te usijane devojke, a muškarce koji mu uporno hvale izgled tek. Neko bi rekao da je umišljen, da Anđelka zna sve te sitnice rekla bi da ga razume.
-Anđelka, pretpostavljam da si završila zadatke kada imaš vremena da gledaš u tablu?-Poželela je da je ošine pogledom, ali je samo odmahnula glavom i dovršila svoje zadatke. Predala je papir i otišla na mesto. Nije više ni na trenutak pogledala u novog učenika i zapravo je tek sada shvatila da nije imala pojma kako se zove. Seća se da se predstavio čitavom odeljenju kada je došao, ali tek sada je zapravo čula njegovo ime. Relja. U knjigama je to ime bilo retko, ali joj nije bilo ružno. Mada, ni lepo. Kada bi znala da li je on nervira ili ne, tada bi znala i da li joj se svidja ime. Tako to ide. Ako neku osobu ne podnosiš ime ti se smuči, ako je voliš, volećeš i njeno ime.
Nakon što je ispisao čitavu tablu sitnim brojevima, seo je na svoje mesto, ali nije joj promakao direktan pogled pre nego što je zaobišao i seo. Volela bi da nije primetila. Onda ne bi ostatak časa mislila o tome. Oh......
-Vi koji ste popravljali ocene dobićete ocene na sledećem času. Pregledaću tokom odmora.-Čim je to čula uzela je knjigu nastavljajući da čita gde je stala.

Čas se ubrzo završio, pa je zvono prekinulo Anđelkino čitanje. Pogledala je ponovo u ispisanu tablu i posmatrala je sve dok jedna devojka nije počela da je briše.
-Voliš li spojlere?-Iznenadjeno se trgla. Glava mu je bila malo iznad njene glave, tik uz njenu kosu. Mada, dovoljno daleko da ga se ne uplaši. Pogledala je knjigu u svojim rukama.
-Mrzim.
-U tom slučaju ti preporučujem nakon čitanja da pročitaš i one zahvalnice koje retko ko čita.-Zbunjena je malo nakrenula glavu kako bi mogla da mu vidi lice.
-Čitao si knjigu?
-Da. Pre tri godine, čini mi se.-Klimnula je glavom nema da išta kaže. Želeo je još malo da popriča sa njom. Njen glas mu se činio napet, uzdržan i to je želeo da promeni. Mada, nije mu se toliko ni žurilo koliko je želeo duže razgovore sa njom. Nije se prvi put susrela sa osobom koja čita knjige, ali prvi put se susrela sa muškarcem koji donekle razume njenu povučenost. Naravno, niko nikad neće moći da zna pravi razlog njene usamljenosti, pravi razlog straha. Ona to neće dozvoliti, ali ovaj dečko je koliko toliko čita poput knjige. To joj se svidja? Ne, više joj je čudno.
Ubrzo je počeo i drugi čas. Uveliko su svi sedeli na svojim mestima i prepisivali zadatke sa table. Kao maturanti svi u razredu su bili mirni, a i kod ove profesorke nisi mogao mnogo da se opustiš.
Koliko god bila uzbudjena zbog ocene iz matematike, jer joj zavisi prolazna ocena, njen mozak je bio na praksi. Uskoro idu u bolnicu gde će morati komunicirati sa ljudima. Volela je medicinu, volela je svoje planove za karijeru, ali nikako nije volela deo posla koji uključuje komunikaciju.
-Anđelka, izmedju trojke i četvorke. S obzirom da je ovo prvi put da si pokazala ovakvo znanje daću ti četiri, ali zaključena je svakako dvojka.-Profesorka je jedno vreme posmatrala njeno ravnodušno stanje.
-Hvala vam.-Žena se nadala makar malo radosnijoj reakciji, ali očigledno to neće videti. Samo se vratila ostalim djacima koji su se radovali dvojkama, kao Anđelka što ne bi ni petici.
Mada, krišom, u njenom želucu se nešto okrenulo. Ne zbog dobijene četvorke i zaključene dvojke, već zato što je znala čija je to zasluga.
Kada je zvonilo želela je da se zahvali Relji na pomoći. Želela je što brže da mu to kaže i ode od njega kako se njihov razgovor ne bi proširio, ali profesor praktične nastave je bio brži. Uleteo je u učionicu čitajući ko ide u koju zdravstvenu ustanovu i na koje odelenje.
Čim je čula svoje ime zgrabila je ranac i kesu sa uniformom, pa pošla ka toj  ustanovi. Danas je na ginekologiji. To je loše, jer jedini smer koji nije mogla da svari jeste taj.
-Anđelka!!-Okrenula se. Čim je videla profesora kako joj prilazi smirenim hodom zastala je.
-Izvolite?
-Da li imaš prevoz do bolnice? Bolnica je nekoliko kvartova dalje, ne možeš da stigneš grackim prevozom.-Uznemirila se.
-Ako odmah krenem možda stignem i koji minut ranije.
-Zašto ne bi pošla sa nekim od društva? Pola momaka ima dozvolu iz tvog razreda.
-Zapravo, muka mi je od automobila. Ne prija mi vožnja u njima.-Pokušala je da zvuči što uverljivije. Samo što je poželela da se pozdravi sa profesorom koji je sažaljivo gledao, visoka, mnogo krupnija figura od profesora im je prišla. Relja.
-Slučajno sam čuo razgovor. Anđelka može sa mnom. Auto mi je na školskom parkingu.-Udaljila se iz trougla koji su stvarali želeći što pre da krene ka bolnici. Srce nije imalo mira, a osećaj nepoznatog muškog miriša je gušio. Snažno stezao.
-Čekaj da proverim da li ste isto odelenje.-Uzeo je papir iz žute fascikle. Neko vreme je šarao pogledom po papiru. Za to vreme Anđelka se trudila da bulji u profesora, ali je mogla da uoči povremeno Reljino posmatranje. Pogledao bi je na par sekundi, a onda ponovo vratio pogled na fasciklu. Ne, nije mu bilo neprijatno. Trudio se da njoj ne postane neugodno, toliko da pobegne što dalje od njega.
-Odlično. Oboje ste na ginekologiji.-Izdahnula je topao vazduh opuštajući pluća. Koliko su pluća bila mirna tokom spavanja, toliko su joj sad bila van kontrole. Ona u tudjem autu? Ona u autu sa plavookim Francuzem? Neće to tako biti.
-Ne podnosim vožnju u automobilu.-Drsko je ponovila ne dozvoljavajući profesoru da je smesti sa ovim muškarcem. Ona ga ne zna, ma prosto i da ga zna neće ući u njegov auto. Ne bi ušla ni u očev, da ga ima. U tako malom prostoru, tako skučenom i sa opcijom zaključavanja može svašta da joj se desi. Svašta.
-Otvorićemo prozore, čak imam i mentol bombone u autu.-Profesor se široko osmehnuo. Pogledala je u Relju koji joj se blago smeškao. Samo je htela da izadje iz ove škole i da ode negde potpuno sama. Sama sa knjigama.